Černig se i danas smatra posebnim slučajem. Hrvatska istoriografija i etnografija već decenijama pokušavaju da minimalizuju mešovitost Istre.Černig je navodno izneo gledište gospodara, ne uočavajući tri istorijske nacije (hrvatsku, slovenačku i italijansku), skrivene i kamuflirane lokalnim ruhom. Stiče se utisak o strahu da bi cepanje slovenačke i hrvatske komponente u manje, jezički hibridne celine moglo da oslabi hrvatske i slovenačke nacionalne i kulturne pretenzije u Istri, u odnosu na italijanski deo.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Bila je to zemlja naseljena ljudima zatvorenim u lokalnu sredinu, ljudima koji su izmicali zvaničnoj istoriji. Činjenica je da kulturna antropologija danas ne bi imala problema da popiše mnoštvo specifičnih zajednica u svakom delu Istre iz XIX veka, dok istoriografija, etnografija i istorija književnosti odbijaju pristup po kome se prethodno ne izvrši analiza prošlih društava.
No, vratimo se u Dalmaciju. Razdoblje između 1815. i 1848. obeleženo je, prema istoriji hrvatske književnosti, talijanštinom. Lokalni intelektualci kao Nikola Ivelio (Nicolo Ivellio), Nikola Jakšić (Niccolo Giaxich), Antonio Marinović (Antonio Marinovich) ranije, a kasnije Stefano Ivačić (Stefano Ivacich), Franjo Karara (Francesco Carrara), Marko Antonio Vidović (Marco Antonio Vidovich), Ana Vidović (Anna Vidovich) i drugi objavljivali su na italijanskom, mada su razvijali snažno zanimanje prema lokalnoj, slovenskoj, dalmatinskoj književnosti, prema Marku Maruliću i posebno prema epu Osman Ivana Gundulića, dubrovačkog pesnika iz XVII veka. Do 1848. među učenim ljudima je bio raširen osećaj dalmatinstva, identiteta koji bi danas mogao da se (ograničavajuće) odredi kao regionalan, ali koji je tada odgovarao teritoriji pripadnosti i pojmu otadžbine. Italijanski je shvatan kao sredstvo za komunikaciju, sredstvo kojim će se iskazati dalmatinska kultura. A u dalmatinsku kulturu ulazila su remek-dela hrvatske književnosti.
Kao odjek napoleonovskog iskustva nije zalazila ideja o dalmatinskoj naciji, postavljena na granici, na srednjoj tački između slovenskog sveta i Italije. Bilo je to shvatanje koje su mogli da podele oni obrazovani Dalmatinci, koji su govorili italijanski jezik, koji se nisu osećali kao izvorni Italijani već Sloveni. Konrad Kluing autor je najoštroumnije i najiscrpnije studije o Dalmaciji u doba restauracije i predmartovskog perioda. Bila je to provincija u kojoj su procesi stvaranja državnosti (Staatlichkeit je termin koji je uveo Kluing) uticali na društvo, ali ga nisu izmenili. Kluing opovrgava naknadno pripisivanje nacionalnih određenja potpuno različitim stanovnicima i situacijama; i potpuno je skeptičan kada na osnovu teorijskih modela (uključujući i one poznate Ernsta Gelnera i Erika Hobsbauma) treba procenjivati iskustva za koje se ispostavilo da su potpuno prolazna. Kluing utvrđuje barem pet identiteta/identifikacija prisutnih u obrazovanijim slojevima: ilirski, dalmatinski, hrvatski, srpski, slavodalmatinski i italijanskodalmatinski. Dodao bih i italijanski, barem među skorije doseljenim Italijanima. Treba imati u vidu da je oko 1830. sasvim izvesno 10-12% stanovništva govorilo italijanski jezik; to je postotak koji se od tada samo smanjivao. Kluing kritikuje jedan od aksioma hrvatske istoriografije i smatra da austrijska vlast nije imala svoju nacionalnu politiku te da, stoga, nije postojala namerna težnja da se italijanizuju obrazovanje i institucije; uprkos tome, priznaje da je administrativna politika imala posredno, italijanizujuće dejstvo na društveni život.
Ukratko, bila je to mnogo složenija Dalmacija (u pogledu vladajućih slojeva) nego što je bila u XVIII veku. Poznata spisateljica iz sredine XIX veka Ida fon Diringsfeld zabeležila je sledeće u svojoj studiji Aus Dalmatien (Iz Dalmacije, Prag 1857): „Zadar je grad sadašnjosti, Dubrovnik grad prošlosti, Split grad budućnosti. Zadar je većinom nemački, Split italijanski, Dubrovnik slovenski.“ Ali, ako bismo hteli, mogli bismo da utvrdimo širok spektar identifikacija kako među obrazovanim ljudima u periodu 1815-1848. (podeljenim između pojmova Dalmacija-postojbina i Dalmacija-nacija), tako i u pojedinačnim zajednicama. Pored Andrije Dorotića, koji je već krajem XVIII veka izražavao prvo političko hrvatstvo u regiji, u narodu su postojale lokalne identifikacije (biti Zadranin, Splićanin, Dubrovčanin, Bračanin, Zagorac, Bokelj), postojala je verska pripadnost (kao u slučaju onih koji su određivani kao illirici greci, odnosno pravoslavni Srbi), postojali su identiteti proistekli iz suprotstavljanja prema drugima (Slovinci ili Skjavoni kao neitalijani), kao i provincijski identiteti (biti Dalmatinac), rasprostranjeni duž obale i isto tako suprotstavljeni teritorijalnim identitetima susednih prostora: Istre, Hrvatske, Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Albanije.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
