Upravljanje bez vlade

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (06)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Više ne postoji jedinstveni svetski poredak nego samo „koherentni džepovi“, delatni na različitim nivoima. Već i sama ideja državnog suvereniteta podrivena je činjenicom da su se pojavili mnogobrojni mehanizmi kontrole unutar i izvan državne jurisdikcije. Zbog mogućih nereda i nestabilnosti svojstvenih toj novoj multicentričnoj konfiguraciji, dolazi do mnogobrojnih pomeranja mesta iz kojih se upravlja; njihov broj raste na ravnima koje su „infra“ i „supra“ državne.

Naporedo sa time, proces „upravljanja bez vlade“ ustupa mesto organizacijama koje stvara civilno društvo. To se odvija po dvosmernom načelu „odozgo na dole“ i „odozdo na gore“ (top-down i bottom-up). Odraz ovoga su, na jednom kraju lanca, nove međuvladine institucionalne strukture koje osnivaju državni aparati; na drugom kraju lanca došlo je, pak, do stvaranja organizacionih formi usklađenih sa zahtevima javnosti i imperativima ekonomskog života.

Upravljanje kakvo opisuje Rozno hibridnog je karaktera; tu koegzistiraju tradicionalni oblici vlasti i korenito novi, dosad neviđeni posredujući mehanizmi između gornjih i donjih nivoa. Ovaj vid upravljanja uključuje ne samo političku ravan, nego i druge aktere potekle iz civilnog društva. U svetu kojem sve više prete raznovrsne turbulencije terorizam, porast nuklearnog naoružanja, mafijaške krijumčarske strukture nameće se nužnost transdržavnog upravljanja. Jačanje onih tela čiji je cilj da obezbede regulativu u širim razmerama simptomatično je za onu vrstu evolucije koja je Bertrana Badija navela da jasno istakne pitanje „sveta bez suvereniteta“. Polazeći sa sličnog stanovišta, Ulrih Bek je globalizaciju definisao kao društvo bez države-sveta, bez svetske vlade. Posredi je neorganizovani kapitalizam u stalnoj ekspanziji. Po ovom sociologu, novitet nije u pojavama interakcije niti u uspostavljanju gustih i prekograničnih mreža, već u načinu na koji ljudi opažaju tu pojavu transgraničnih struktura i taj „nelokalizovani“ karakter zajednice. Od sada je svako svestan postojanja globalnih ekoloških opasnosti i stvarnosti kakvu predstavljaju transkulturni odnosi. Sa iskustvom Evropske unije, uticaj i moć transdržavnih aktera postali su merljivi i očigledni.

Zakoračili smo u razdoblje „glokalnog“, bez ustezanja su izjavili oni koji u nestajanju države vide jedno od ključnih obeležja novog međunarodnog poretka. Da li smo zbilja na pragu mondijalističke uprave, shvaćene kao skup pravila zajedničkih za sve? Jer, njih je uvela vlast kojoj je legitimnost priznata u planetarnim razmerama: analitičari na videlo iznose, naime, sve veću ulogu supradržavnih tela i pojavu velikog broja nevladinih organizacija. Iako im je status ponekad nedovoljno jasan, ta tela i organizacije izborili su se za primat u jednom okruženju gde je, donedavno, samo državna diplomatija imala stvarni uticaj. Država bi, osim toga, bila uzdrmana i ponovnim razgorevanjem etničkih sukoba. Zato se možemo složiti s Bertranom Badijem kada tvrdi kako država mora da prihvati „novu identitetsku pokretljivost; kako mora da sarađuje s nedržavnim međunarodnim akterima; kako mora da se uključi u planetarni prostor, odsad višestruko strukturisan i podređen mnogostrukim temporalnostima“. Treba li otići još korak dalje i u tome videti predznake prave globalne uprave? I obrnuto: možda smo žrtve privida? Možda globalizacija samo pothranjuje iluzije onih koji veruju u neizbežnu propast nacionalnih država? Upravo ovakav stav brani Semi Koen tvrdeći kako nacionalne države kao političke formacije ne samo što nisu oslabljene nego su, štaviše, postale savršeno prilagođene procesu mondijalizacije. „Upravo je raspadanje države velikim delom krivo za pošasti kao što su mafija, krijumčarenje droge i ilegalna imigracija“. Po njemu, državni suvereniteti ostaju glavni akteri borbe protiv terorizma.

Nastavlja se