Upravljanje okupiranim teritorijama

Iako je centralna ćelija bila smeštena u poljsko-sovjetskoj graničnoj zoni Belorusije, njeni su regruti raznosili smrtonosni virus u nekoliko susednih naroda. Članovi VorKommando Moskau upravljali su okupiranim teritorijama Sovjetskog Saveza, kao i oblastima Smolenska, Gomela i Vitebska. Vladali su u gradovima Brest, Litovsk i Bjalistok u Poljskoj, proširujući kontrolu i na jug do Pinska u Ukrajini i na sever do teritorija na Baltiku. Upravo su civilni načelnici koje je regrutovala VorKommando Moskau izmislili prve sirove oblike masovnih egzekucija, testirajući različite metode organizovane likvidacije, da bi zatim proširili Holokaust preko svih ratnih granica.

Uprkos blagovremenom upozorenju od strane svojih špijuna, Staljin je bio potpuno iznenađen 22. juna 1941. godine, kada je nemačka vojska pokuljala preko poljske granice. Napad je bio tako brz i tako ogroman, a nemačka vojska je osvojila tako mnogo gradova u jednom jedinom brzom naletu, da je SS imao problema u pronalaženju dovoljno ruskogovorećih saradnika za pokretanje lokalne sigurnosne operacije.

Jedan Belorus, lekar, postao je glavni zastupnik koji je vrbovao saradnike za VorKommando Moskau i kasnije upravljao nacističkim mobilnim jedinicama za totalnu likvidaciju, Einsatzgruppen. Posle rata se naselio u Sjedinjenim Državama. Trenutno penzionisan u Njujorku, doktor se pominje u mnogim SS podacima iz onog vremena. Napustivši Varšavu, preuzeo je novi posao na položaju gradonačelnika Bjalistoka. Živeći tamo, isporučivao je postojan tok belih ruskih emigranata koji su hrlili da se vrate kući u Belorusiju, idući za petama nacističkih osvajanja. Prvi zadatak agenata VorKommando Moskau u svakom nedavno osvojenom gradu bio je da otvore kancelariju za nove regrute. Nemci su bili zapanjeni i zahvalni za brzinu kojom su agenti identifikovali lokalne fanatike koji će služiti njihovoj stvari.

Sve to je Šnadov video vlastitim očima.

Kada su nacisti stigli Molchad jula 1941. godine, kolaboracionistički Beli Rusi naoružali su i obukli svoju omladinu u crne uniforme. Odjednom, ovi su postali policija, tek tako. … Nemački oficir kojeg sam obrijao dao mi je cigaretu i u prolazu rekao „Srećan si što nisi Jevrejin. Biti ovde vrlo je loše za Jevreje.“ Da, to se događalo već 1941. godine.

U prvim nedeljama rata, Bela ruska policija radila je što je htela, uzimala što je htela. Jevrejske devojke su sve bile silovane. Bila je, na primer, jedna mlada devojka, lepša od mlade Elizabet Tejlor. Sin moje gazdarice ju je odveo u polje i silovao je. Živeli smo od nedelje do nedelje.

Sa brutalnom efikasnošću, saradnici VorKommando Moskau organizovali su za potrebe SAD pomoćne lokalne policije u svakom okrugu. Nakon što je takvima data moć nad životima, Jevreji su okupljani u getima manjih gradova. Počev od jeseni 1941. godine sve je bilo spremno za prvi eksperiment.

Stanislav Stankijevič je bio jedan od originalnih članova VorKommando Moskau. Kao lekar se još u Varšavi pridružio SS obaveštajnoj službi i zatim se kretao tragom nemačke invazije. Stankijevičev prvi zadatak za naciste bio je da organizuje novi poredak u gradu Borisovu, nedaleko od mesta gde Šnadov živeo. Prema nemačkim izveštajima, isprva je Stankijevič smatran za nešto poput lakrdijaša, ali je utvrđeno da je dokazao svoju lojalnost Trećem rajhu.

Tokom noći 19. oktobra Stankijevič je sazvao svoju policiju. Rekao im je da u SS raste zabrinutost zbog ogromne jevrejske populacije u Belorusiji, odmah iza nacističkih linija fronta. SS je pitao Stankijeviča da li bi bio u stanju da izvede masakr nad osam hiljada Jevreja Borisova u jednom danu, bez ikakvog nemačke pomoći. Stankijevič je razmislio i rekao da bi to moglo da se uradi. Organizovao je divlju žurku za svoje policajce, napijajući ih dovoljno za posao koji je trebalo da usledi.

Nastavlja se