Vajarstvo je izgubilo svoje glavno tržište

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (4)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Vajarstvo vodi kukavan život na ivici kulture, jer ga je u toku ovog veka široka publika, a i ona uža, napustila kao sredstvo koje više ne predstavlja stvarnost ili simbolizam u ljudskom obliku. Dovoljno je uporediti današnja groblja sa onima iz XIX veka, koja krase spomenici. Sedamdesetih godina XIX veka, za vreme Treće republike u Francuskoj, podignuto je u Parizu više od 210 spomenika, što će reći u proseku tri godišnje. Trećina ovih statua je nestala za vreme Drugog svetskog rata i njihov masakr se, kao što je poznato, na estetskoj bazi veselo nastavio i za vreme Andrea Malroa. Pored toga, posle Drugog svetskog rata, barem van sovjetskog područja, podignut je mali broj novih spomenika, delimično stoga što su imena novih palih ratnika mogla biti urezana na postoljima onima palim u Prvom svetskom sukobu. Na isti način iščezli su stari simboli i alegorije. Ukratko, vajarstvo je izgubilo svoje glavno tržište. Ono je pokušavalo da se spase, možda analogno sa arhitekturom, gigantizmom na javnim prostorima – ono što je veliko, pogađa, bez obzira na obličje – i to uz pomoć nekih ozbiljnih talenata: s kakvim uspehom, 2050. će moći da prosudi bolje od nas.

Osnova zapadnih vizuelnih umetnosti je – za razliku, na primer, od islamske – u predstavljanju stvarnosti. U suštini, figurativna umetnost je na taj način, još od sredine XIX veka, patila od konkurencije fotografije koja glavni tradicionalni cilj postiže predstavljanjem utisaka koje čula ostavljaju na ljudskom oku, i to lakše, jeftinije i daleko utančanije. Ovo, verujem, od vremena impresionista objašnjava uspon avangarde, to jest kada slika daleko prevazilazi mogućnosti foto-kamere, bilo putem novih tehnika predstavljanja, preko ekspresionizma, maštovitošću i vizijom, i konačno putem apstrakcije, odbacivanjem figurativizma. Ovo traganje za alternativama preobraženo je modnim ciklusom u beskrajno traženje novog za koje se, naravno, u analogiji s naukom i tehnikom, smatralo da je bolje, naprednije i modernije. Ovaj „šok novog“ (da se izrazimo s Robertom Hjuzom) izgubio je legitimnost još od pedesetih godina, i to iz razloga koje ovde nemam vremena da podrobnije istražujem. Osim toga, moderna tehnologija danas stvara apstraktnu umetnost, ili bar čisto dekorativnu, kako umetnost tako i umetne rukotvorine. Slikarstvo se na taj način, po mom mišljenju, nalazi u nezaustavljivoj krizi; što još ne znači da više neće biti boljih, čak i istaknutih slikara. Verovatno da nije u pitanju slučaj što je u ruži kandidata za Tarnerovu nagradu, koja se dodeljuje najboljim mladim britanskim umetnicima, među njima bilo manje slikara nego u poslednjih deset godina. Slikarstvo se zanemaruje i na Venecijanskom bijenalu.

Dakle, šta rade umetnici? Prave video i takozvane „instalacije“, premda su ove manje zanimljive od radova scenografa i stručnjaka za reklamne kampanje. Oni se često igraju skandaloznim objets trouves-ima. Imaju ideje, ponekad loše. Vizuelne umetnosti devedesetih godina kreću se unatrag od umetnosti ka ideji; samo ljudi, za razliku od sočiva ili kompjutera, imaju ideje. Umetnost nije više ono što mogu da uradim i stvaralački ostvarim, već ono što mislim. „Konceptualna umetnost“ je, kratko rečeno, potekla od Marsela Dišana. I, kao Dišan, sa svojim inovacijama u vidu izlaganja javnog pisoara kao „ready-made“ umetničkog eksponata, takve mode nemaju za cilj da prošire polje umetnosti, već da ga razore. To je objava rata lepoj umetnosti ili, bolje rečeno, „umetničkom delu“, tvorevini umetnika pojedinca; jednoj ikoni čiji je cilj da joj se čovek divi i da je gledalac duboko ceni, da po merilima i estetičkom kriterijumu kritičara doživi zasluženu kritiku. Zaista, šta danas kritičar umetnosti radi? Ko još danas bez ironije u kritičkom smislu primenjuje reč „lepota“? Samo matematičari, šahisti, sportski reporteri, obožavaoci ljudske lepote, bilo u formi ili u glasu, koji su u stanju da bez teškoće dođu do jednodušnog mišljenja o „lepoti“ ili nedostatku lepote. Kritičari umetnosti to nisu u stanju.

Nastavlja se