Vlasništvo nad zemljištem nije postojalo

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Zakonski gledano, korišćenje zemljišta uopšte nije bilo regulisano. Vlasništvo nad zemljištem u društvenom preduzeću nije postojalo, ali nije postojao ni zakon koji je regulisao korišćenje zemljišta. Ono je jednostavno bilo tu. Zemljište je zapravo bilo nedefinisano: niti ga je neko posedovao, niti je bilo u prometu (ne možete nekom prodati pravo korišćenja zemljišta). U takvoj situaciji, rukovodstva su masovno u bilansima stanja vrednost zemljišta izražavala sa 0.

Logički gledano, kada niste vlasnik nečega, onda to ne možete ni prodati. Međutim, pošto korišćenje zemljišta nije bilo zakonski regulisano – ono nije pripadalo nikome – nije bilo zabranjeno prodati zemljište koje ne posedujete. Otuda je novi kupac prilikom kupovine jednog broja društvenih preduzeća, zajedno sa ostalom imovinom, u paketu dobijao i zemljište koje ga nije koštalo ništa. Sasvim razumljivo, u slučajevima preduzeća koja su imala veliko zemljište, a koje se nije pojavljivalo u bilansu stanja, kupci su zapravo bili zainteresovani za zemljište, a ne za preduzeće i njegovu delatnost.

Šta su kupci potom radili sa zemljištem? Recimo, kupac preduzeća „Toza Marković“ iz Kikinde (privatizovano 2008. godine) kupio je preduzeće po veoma niskoj ceni, ispod realne vrednosti. Novi vlasnik uopšte nije bio zainteresovan za nastavak proizvodnje. Umesto toga opteretio je imovinu firme kako bi mogao da se zaduži u banci, i to po nekoliko puta. Drugim rečima, za nešto što ste realno platili 10, uzeli ste kredit od 100. Pare ste zadržali za sebe, preduzeće ostavili poveriocima da se namiruju iz stečaja. Neke od ovakvih privatizacija su poništene ili privremeno zaustavljene – „Luka Beograd“, „Veterinarski zavod“, putarska preduzeća koje je kupila „Nibens grupa“ – ali su sve počivale na istom obrascu. Ovo je bio recept za ekonomsku katastrofu: rasturanje imovine, zatvaranje fabrika i otpuštanje radnika.

Šta se ovde desilo? Da li su direktori društvenih preduzeća iracionalni ljudi koji su namerno radili protiv sebe, prikazujući manje vrednim ono što su mogli da prodaju po višoj ceni? Zapravo, ljudi koji su prodavali preduzeća bili su veoma racionalni ljudi. Isto kao i oni koji su pisali Zakon o privatizaciji i ostavili rupu u njemu, odnosno oni koji već trinaest godina ne žele da je „zapuše“. Pošto zakon nikoga nije obavezivao da u finansijskim izveštajima prikaže realnu vrednost imovine, direktori su namerno propuštali da u njih (na strani aktive) unesu realnu vrednost imovine. To je značajno smanjivalo vrednost preduzeća. Međutim, kupac preduzeća je znao o čemu se radi. Ako je preduzeće nuđeno na aukciji za 10, on je znao da je njegova tržišna vrednost 100. To će postati bitno kasnije, kada novi vlasnik bude pokušao da se zaduži na osnovu tih 100.

Da bi se izbegle ove zloupotrebe, Ministarstvo privrede pokrenulo je projekat „ličnih karata“. Do ličnih karata trebalo je da se dođe u pet koraka. Prvi korak je da se napravi (1) popis imovine i obaveza. Time bi se dobio kompletan uvid u stanje preduzeća. Videlo bi se šta preduzeća poseduju, ali još uvek ne i realna, tj. tržišna vrednost imovine. Drugi korak (2) bio je da se kompletna imovina proceni tržišno. Tu se ministarstvo zaglavilo sa preduzećima kao što je FAP, koji je, recimo, svoje zalihe po knjigovodstvenoj vrednosti cenio na šest milijardi dinara, iako realno one na tržištu mogu da se prodaju samo kao staro gvožđe (pod uslovom da neko uopšte hoće da ih kupi).

Nastavlja se