Pehar pun iznenađenja

Crvena zvezda i Partizan prvu međusobnu utakmicu u prvom Kupu Jugoslavije odigrali su 29. novembra i tada je u četvrtfinalu pobedio tim iz Humske ulice sa 2:1. Kasnije je Partizan i osvojio pehar, savladavši u finalu Naša krila iz Zemuna (strelci Jezerklić i Simonovski) i tako u prvoj godini loptanja u socijalizmu došao do duple krune.
Od tada pa do danas dva popularna beogradska rivala često su se sastajala u najmasovnijem klupskom takmičenju, s tim što su crveno-beli mnogo, mnogo uspešniji. Jer, kao da se neko prokletstvo nadvilo nad crno-belima u Kupu pa je, na primer, između dva trofeja razmak bio čak 32 godine (1957-1989).
Svi su se čudili kako jedan od najboljih klubova Jugoslavije ne može da se snađe u Kupu. Čak je u 11 slučajeva u prvom nastupu morao da kaže zbogom peharu, pa i kada se sastajao sa ekipama iz nižeg ranga, poput: Novog Sada, Iskre iz Bugona, kragujevačkog Radničkog, Zagreba, Galenike, Napretka, Čelika…
Valjda zbog tog jadnog bilansa Partizan je bio perjanica predloga da se igraju dve utakmice, kod kuće i u gostima. E, u takvom sistemu takmičenja crno-beli su bili uspešniji i poboljšali svoj učinak u kupu.
Za razliku od komšija, nokaut sistem nije uzdrmao Zvezdu, koja je često dolazila do „najdražeg pehara“ (dodeljivao ga je izaslanik druga Tita) i kasnije do novog, jer je stari i vredni od puno kilograma čistog srebra, valjda kao ratni plen, po raspadu SFRJ oteo splitski Hajduk, iako je zbog skupocenosti bio prelazni.
I kad smo spomenuli Hajduk ne možemo a da se ne prisetimo jednog njegovog finala sa Zvezdom. Igrale su se dve utakmice. U prvoj, u Splitu, sudio je beogradski arbitar Čajić. Da mu se ne bi zamerilo da je lokalpatriota naginjao je Splićanima, kojima zahvaljujući tome nisu sve nade potonule u more pred revanš. U Beogradu Zvezda je bila apsolutni favorit, ali je Hajduk imao svog najboljeg igrača – ne u belom, već u crnom dresu. To je bio sugrađanin i nazovimo ga deliocem pravde Glavina. Splićani su tako došli do pehara iz ruku tadašnjeg visokog partijskog funkcionera Staneta Dolanca.
Izbio je skandal posle tog finala, ali ne zbog neobjektivnog suđenja, već što su revoltirani gledaoci grudvama snega gađali tovariš Dolanca dok je predavao trofej kapitenu nezasluženog pobednika. Te grudve revolta bile su tema partijskih sastanaka širom zemlje, pa i u FSJ. Ali, iz „kuće fudbala“ na Terezijama nisu baš dobro merili, pa za sramno suđenje Glavini nije falila ni dlaka na glavi.
Nema više Jugoslavije, ni vrednog srebrnog pehara, ali i pored toga što Kup u celom svetu, sem u Engleskoj, gubi na značaju (UEFA je čak 1999. ukinula svoje dugogodišnje takmičenje Kup pobednika kupova) kad se u nas sastaju Partizan i Zvezda naprasno dobija na vrednosti, jer svaki duel večitih je važan i nema prijateljskih mečeva. Istina, bilo je to samo jednom, veče pred finale Kupa šampiona u Beogradu između Ajaksa i Juventusa. Večiti rivali odigrali su tu biznis utakmicu miroljubivo 3:3, uz zvižduke punog stadiona, jer publika ne voli dogovore.
Mogu da se dogovore iz interesa po stranačkom programu potpuno nesrodne partije, ali za navijače Partizana i Zvezde ne postoje viši ciljevi zbog kojih bi se sklapali neki sporazumi. Sećamo se jednog derbija iz 1979. kada je „dobro upućena beogradska čaršija“ tvrdila da će crveno-beli, koji su već osigurali titulu prvaka, pustiti komšije, pošto se grčevito bore za opstanak u „elitnom društvu“. Na sreću po ugled derbija, a i navijača (pa i Partizanovih, jer bi se uvek vukli repovi da je njihov klub te sezone nečasno ostao prvoligaš), Zvezda je pobedila sa 3:0.
Zato će večiti derbi večno živeti.