Pomalo neočekivano, ali odnosi sa Bošnjacima ispadoše jedan od boljih delova Vučićeve politike. Na momente to su i senzacionalni pomaci. Možda i zato što nije bilo foliranja. Stiče se utisak da u Bosnu i Hercegovinu po ovom pitanju Vučić ne izvozi marketing, već iskrene stavove. Tačnije, oni mogu biti marketinški iskorišćeni samo ako su iskreni. Mnogi Bošnjaci, ne samo načelnik Srebrenice Ćamil Duraković, misle da je Vučić iskren. I da nije folirao ni letos u Srebrenici, a ni u sredu na investicionoj konferenciji u istoj varoši. Ni kad je položio cveće u Potočarima, niti kod odluke da srpska vlada izdvoji pare za Srebrenicu. Vučić je verovatno svestan i rizika po principu „Turcima daje pare, a našoj đeci nemamo ni za parče ljeba“.
Utisak bi, sa srpske strane, bio još bolji da je Crkva podržala Vučića. Da je patrijarh Irinej, na primer, učinio izvesni napor. I da olakša premijeru. Katolički i pravoslavni popovi liče jedni na druge kad se treba petljati u politiku – Irinej miri zavađene partije u Republici Srpskoj, a kler u Hrvatskoj priželjkuje novu vladu HDZ.
Nakon Vučićevog suštinskog prodora u odnosima s Bošnjacima, gde čak ni Bakir Izetbegović ne može baš da bude ravnodušan, kao da je došlo vreme da jedna stara basarijanska alternativna organizacija postane politički regionalni mejnstrim.
Dakle, Basara i njegov stari, danas nažalost pokojni, drug Samir Sadiković, književnik iz Prijepolja, saosnivači su neprofitne i nevladine organizacije „Društvo balijsko-kaurskog prijateljstva“, čiji su se članovi svojski zalagali (kaže mi lično Basara) za reafirmaciju starog, dobrog primitivizma u korist potiskivanja novog, takoreći salonskog primitivizma, čiji predstavnici uopšte nisu primitivci – ne zaslužuju to časno ime – već najobičnije zanatlije. Krajem devedesetih društvo je bilo u svom usponu, posle čega je, kaže Basara, smanjilo aktivnosti jer se na kulturnoj sceni Srbije pojavio najnoviji primitivizam „kome ni mi stari dobri primitivci, ni već pomenuti novi primitivci nismo mogli ni prismrditi“.
Ovom prilikom publici preporučujemo dve Samirove knjige:„Požuda“ i „Hladna predjela za toplu braću“, ali i jednu od boljih pesama Zabranjenog pušenja iz poznije faze „Samir – time“.
U srpsko-bošnjačkom (kaursko-balijskom) otopljavanju ne treba zaboraviti i pomake koji se danas zaboravljaju. Kad su slobističke srpske patriote normalizovale odnose ni više ni manje nego sa Ejupom Ganićem. U Beogradu je 24. jula 1996. bila privredno-politička delegacija iz Bosne, na čelu s tadašnjim potpredsednikom Federacije Ejupom Ganićem. Moj dragi kolega Ejub Štitkovac (nažalost ni on više nije na ovom svetu) tada je izveštavao da poseta „nije doživljena kao politički spektakl, već kao nužnost“.
Ejub je uzeo izjavu od bošnjačkog privrednika koji je hteo da ostane anoniman: „Od nečega se mora početi. Bolje danas nego sutra, a videćemo šta će se konkretno moći učiniti na normalizaciji odnosa Beograda i Sarajeva, pre svega na slobodnom protoku ljudi i roba. Rekao bih da je ovo prapočetak, pre nego početak potpunog uspostavljanja odnosa SRJ (tadašnja zemlja, prim. aut.) i Federacije BiH.“
Ejup Ganić je tada istakao kako je jedan od glavnih ciljeva posete „suočavanje sa realnošću“. Još tada se govorilo da su „počeli da duvaju neki novi vjetrovi i da je došlo vrijeme za liječenje ratnih rana, u čemu politički vrhovi dve međunarodno priznate države moraju pokazati mnogo više umeća, pribranosti i pragmatičnosti nego što su to pokazivali u vrijeme rata na prostorima bivše Jugoslavije“.
U beogradskoj čaršiji govorkalo se da je poseta imala inicijatora – a da je to bio neprikosnoveni dejtonski demijurg i autoritet Ričard Holbruk, specijalni izaslanik američkog predsednika Bila Klintona, koji je boravio neposredno pre Ganićeve posete Beogradu, pazite sad na diplomatsku formulaciju – „na južnoslovenskim prostorima“.
Prisećajući se tih dana, zaključio sam da se u Beogradu nije pravio politički spektakl. Dominira, kao što je i Ejub Štitkovac zaključio – „primjetna uzdržanost političara“. Poseta je rutinski ispraćena i u zloglasnom Drugom dnevniku TV Bastilje. To „rutinski“ znači da je stavljena na peto mesto. Ali, kad znamo u koji je minut i na koje mesto u Dnevniku stavljen pad Knina, onda je to ipak bio gest. Predsednik Srbije Slobodan Milošević, kako ga je prikazala državna televizija za vreme razgovora sa Ganićem, bio je više mrzovoljan nego zadovoljan. Vest o poseti bosanske delegacije emitovana je tek posle protokolarne informacije da je tadašnji predsednik SRJ, Zoran Lilić, primio libijskog ambasadora u Beogradu.
Koštunica je podsetio na Ganićevu „neadekvatnost“, insistirajući na njegovoj odgovornosti i za pogibiju pripadnika bivše JNA, prilikom povlačenja 1992. godine, u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici. Ćuruvijin Dnevni telegraf je istakao: „Milošević ugostio lice s poternice“. Novosti, Politika i Politika ekspres držali su se čvrsto strogo kontrolisanog Tanjuga. Đinđić se iščuđavao zašto se delegacije iz Republike Srpske primaju maltene inkognito, dok se Ganićevoj daje državni tretman. Šešelj nije imao ništa protiv da se „razgovara čak i sa Rasimom Delićem o vojnoj saradnji, ako mi od toga imamo koristi“, ali je negirao državnički nivo bosanske delegacije. Ako doprinosi prevazilaženju mržnje – dobro je, smatrao je SPO Vuka Draškovića. Rasim Ljajić je posetu pozdravio kao „znak otopljavanja“ koji olakšava i bošnjačku poziciju u Sandžaku.
Privreda je bila dominantnija u odnosu na teške političke teme. Ipak, Beograd je tražio da BiH povuče tužbu pred Međunarodnim sudom u Hagu protiv SRJ „za agresiju i genocid“ i insistirao je da se prizna pravni kontinuitet SRJ nakon raspada bivše SFRJ.
Neko se tih dana setio da podseti na Ganićevu izjavu listu „Sarajevo“ od 21. jula 1993. koji je izlazio u Ljubljani: „Trebalo je da se udružimo sa Srbima, ali kada je izbio rat, bilo je kasno.“
Agonija raspada Jugoslavije i njene reintegracije u region puna je i apsurda – uključujući i odnos Beograda prema Ejupu Ganiću.
Danas je hit paradoks da Srbija koja godinama krši „mitrovdanski ustav“ zarad evropskih integracija mora da zavisi od Ustavnog suda kosovskog entiteta (više od pokrajine – manje od države), koji je suspendovao sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština. Ali, kako bi sutra izvojevali još jednu pobedu sem ako Zapad ne objasni Prištini da ipak poštuje Briselski sporazum? I da prekrši svoj ustav.
Da li vas je glasanje za članstvo u Unesku podsetilo na Eurosong? Priština je dobila glasove komšija, Beograd je pobedio. Kad Priština i Beograd jedni drugima počnu da daju poene, stvari će suštinski krenuti nabolje.
Hrvatski izbori bili su regionalni šlager. Koalicija „Most“ nije promakla Vučićevoj budnosti. Domoljubni i prosvećeni otpadnici iz SNS, plus emancipovani gradonačelnici drugih opcija. Taj opozicioni recept nije za odbaciti ni ovde. Samo što Hrvatska nije imala Dinkićeve „Regione“, pa neki srpski „mostovi“ moraju da budu oprezni oko poređenja, jer Dinkić je olako prokockao jednu ideju koja je imala mnogo više potencijala.
I Tomislav Nikolić je ojačao nakon pobede u Unesku. Dobro, radile su ruska i kineska mašinerija, ali zasluge Ivana Mrkića i Darka Tanaskovića nisu male.
A šta ako Toma uskoro dobije poziv od Putina da poseti Moskvu? To ne bi bio poziv iznenađenja.
Za kraj da se setimo još jednom kolege Ejuba Štitkovca i preporučimo za čitanje njegov roman „Zlovrh“. Vidite i zašto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
