Džabalučari

Ta pobeda je u Srbiji izazvala lavinu oduševljenja ne samo među levičarima, što je u neku ruku i očekivano, nego i među nazovidesničarima, pa čak i među nekim doskora razložnim ljudima. Zašto su se Srbi svih boja toliko obradovali? Koliko sam uspeo da ukačim, zato što je Cipras najavio da neće vraćati dugove, a to će – prema mišljenju ovdašnjih antiglobalista – dovesti do približavanja Grčke i Rusije, brze propasti Evropske unije i posledičnog urušavanja imperijalizma. Čak je poslovično apolitičnim srpskim turistima došlo čisto milo. Kobajagi, kad drahma zameni evro, letovanja će biti mnogo jeftinija.

Daleko je leto, ali je zato – hajde da malo ćeramo komendiju – let-lampa uvek nadohvat ruke. Pre nego što zađemo u sitna politička crevca, odaću vam strogo čuvanu jednu tajnu. Iako naginjem desnim skretanjima i razmišljanjima, moje srce je na strani levice i kada sam god u mogućnosti, društvo levičara pretpostavljam društvu desničara, koji su – čast izuzecima – listom smorovi, daveži, a neretko i foliranti. Levičari su, da kažemo, neposredni, neuštogljeni svati, milina je sa njima pričati i sedeti u kafani, ali uz sve uvažavanje levice i levičara držim da ih treba držati podalje od vlasti. Što sad tako, kad ih onoliko nahvalih? Eh, što? Zato što su skloni odveć lakim rešenjima, kao na primer Ciprasovim – ne dam pare, ko vas jebe. Levičari ispravno kontaju da je ovaj svet pun nepravde i da se većina tih nepravdi vrti oko para, ali propuštaju – i propuštaće do kraja sveta – da ukače da tu problem uopšte nije u parama nego u ljudskoj prirodi. A ljudska je priroda – iliti visokoparno plot – zajednička i levičarima i desničarima i centrumašima, s tom razlikom što levičari ljudsku prirodu idealizuju, dočim su je nekadašnji (nema više nigde takvih ) centar i desnica sagledavali u svoj njenoj osebujnosti.

Pa su u skladu s tim i postupali. Ljudska, naime, priroda voli dobar život i dobar provod, ali prezire naporan rad i odgovornost, a naročito je sklona džabaluku, valjda nema potrebe da to dokazujem, bar ne u Srbiji, u kojoj je umetnost džabaluka dovedene do savršenstva. Sledstveno se uspešne politike nisu borile protiv „nepravde“ i „imperijalizma“, nego su – malo milom, malo silom – suzbijale ljudsku alavost i sebičnost, pa je tamo gde su takve politike uspešno vođene, nepravde bilo značajno manje nego na mestima – i mi smo jedno od takvih – na kojima se obećavao besplatan hleb. Nego da ne dužim, šta ja mislim šta će Cipras učiniti, kome će se privoleti carstvu? Pojma nemam. Ali imam dobar savet! Neka Vulin Ciprasu prevede na grčki i preporučenom poštom pošalje staru srpsku poslovicu: Nema džabe ni u babe! A Cipras posle neka vidi šta će! I kud će!