Empatija zla

Zašto gotovo svaka rečenica o Srebrenici u Srbiji ima jedno „Ali…“? Kako taj prokleti veznik toliko razdvaja umesto da u bolu spaja? Da li je zaista moguće poverovati u to da su majke koje su izgubile decu, muževe, braću i očeve sve to – izmislile? Da su same dovozile njihove leševe u Potočare i unaokolo kako bi 20 godina kasnije neki Englezi rezolucijama mogli da naude srpskom narodu i Miloradu Dodiku? Kako je moguće pomisliti da je smrt samo jedna Si-en-enovska fikcija? Ili da su bošnjački dečaci sami sebi vezali ruke žicom, okrenuli se prema zidu nekakve osnovne škole ili mesne zajednice i pucali sebi u leđa? Odakle to mentalno uriniranje po tuđim žrtvama od kojeg se svakom normalnom čoveku prevrće stomak? Zar metak nije bio dovoljan?

Odakle potiče i neosetljiva potreba da se uporno smanjuje broj srebreničkih žrtava u tih sedam užasnih julskih dana, iako su one uveliko izbrojane i identifikovane na najmanje 8.372? Čemu ova matematika za moralno siromašne? Zašto volimo da brojimo samo naše žrtve? Ili da ih dopisujemo tuđim zarad nekakve lažne moralne ekvivalencije? Da li to znači da i Aušvic treba proglasiti mestom stradanja jevrejskog i nemačkog naroda, pošto je tamo život izgubilo i par nemačkih stražara? To jest, kako nešto može da bude genocid samo onda kada ubijaju Srbe? I eventualno Indijance jer – smrdljivi Englezi, mater kraljici što ne odgovara na pisma? Kakva je to mozgovna gimnastika ili veleslalom koji Bošnjacima i Hrvatima spočitava da negiraju svoje zločine dok istovremeno radi isto to – namerno zaboravlja i negira one svoje? I zašto bismo najradije da se o Srebrenici ne govori nikad? Iako tamo nikada nismo ni bili, niti poznajemo nekog ko jeste? Odakle ta nelagoda, pa na pomen Srebrenice mnogima ruka sama neodoljivo kreće u rimsko salutiranje kao Piteru Selersu u „Dr. Strejndžlavu“? Umesto da se pogne glava i umukne na tren. Kako i kada nam se ušunjala ta banalnost zla o kojoj je drobila Arent i jesmo li svi odjednom postali Ajhmani?

Odgovor na sva ova pitanja je neobičan i bizaran koliko i poražavajući: zbog empatije. Da, nije štamparska greška, empatije. Kako to? Empatija ili saosećajnost je poznati neurološki, psihološki i društveni fenomen. Kada vidimo da u televizijskoj seriji ubiju junaka kojeg smo voleli, ili kada u sapunici gospođa plače zato što ju je muž prevario sa sobaricom – i nama dodje žao, a i suzu umemo da pustimo. Kada fudbalera lopta raspali u glavu ili u međunožje, kao da i nas zaboli ili žigne, zar ne? Neuronaučnici su locirali neuronske puteve koji su krivi za ovo neobično imitativno ponašanje, pa živci za bol zaista okidaju kada posmatramo patnju drugih. Uz to, empatija je velika tema i u društvenim naukama – od Adama Smita u 18. veku (on ju je nazivao „simpatijom“ kao „moralnim osećajem“) u kojeg se kunu priučeni neoliberali sve do savremenih sociologa poput npr. Kendas Klark, koja u osećanju empatije vidi temelj društvenog poretka. Međutim, kako svedoči Pol Blum, psiholog i kognitivni naučnik sa Jejla, empatija ima i jedno sasvim nezgodno i odvratno svojstvo: ona se najčešće oseća prema nečem neposredno bliskom. To jest, prema sebi sličnima. I ovo empatiju čini uzrokom ili izvorištem mnogih naših uskogrudosti i parohijalnosti, odnosno zatucanosti i zadrtosti.

Naravno da empatija ima i svoje dobre strane, bar kada se pojavljuje kao osećanje sažaljenja, moralnosti ili ljubavi. Na primer, kada je treniramo putem slanja SMS-ova za pomoć žrtvama cunamija ili za pomoć deci oboleloj od retkih bolesti za operaciju u inostranstvu. Ili bar onda kada komšiji koji nosi kese pune namirnica otvorimo vrata od lifta – jer kao da i nas same ta prokleta nerazgradiva plastika seče po prstima. Pa ipak, u tome je i problem. U fundamentalnom procesu koji odlikuje svako osećanje empatije: kada pomislimo da imamo isto iskustvo kao i drugi i nama bliski ljudi, kada sagledavamo svet iz njihovog ugla, kada osećamo njihov bol. Jer to osećanje je najčešće veoma fokusirano i usko(grudo). Na primer, zbog empatije se angažujemo u potragu i nervozu zbog jedne nestale devojčice, ali nas dok sipamo dizel savršeno boli uvo za milione nevidljive i daleke dece koja će patiti zbog globalnog zagrevanja. Zbog empatije prema jednom konkretnom autističnom detetu u TV emisiji ćemo dovoditi u pitanje vakcinaciju koja je spasila život milionima anonimne dece. Ljudi su empatičniji prema onima koji liče na njih same, što samo osnažuje postojeće društvene nejednakosti, stereotipe i predrasude. Na zverstva protiv crnaca nas motivišu priče o belkinjama koje siluju crnci, a na Holokaust priče o nemačkoj deci koju kradu Jevreji. Upravo zato beznačajne provokacije eskaliraju u velike sukobe i svetske ratove. Urođeno nam je da osećamo empatiju prema ljudima u našem neposrednom okruženju i ljudima koje poznajemo, što je zapravo veliki problem jer se ona prvo širi na ljude naše boje kože, vere i nacije. Ona je pristrasna, provincijalna i iracionalna. I paradoksalno, kako svedoči Blum, što više empatije gajimo – za veća zverstva prema drugom smo sposobni.

Posebna nezgodacija u vezi sa empatijom je činjenica da se ona smatra za vrlinu. Empatija prema sopstvenoj deci nas čini dobrim roditeljima. Empatija prema sunarodnicima patriotama. Dođavola, zli replikanti u „Istrebljivaču“ ili „Blejd Raneru“ prepoznaju se upravo putem odsustva empatije. Međutim, isto to osećanje empatije prema sebi sličnima i sopstvenom načinu života nas čini ksenofobnim prema migrantima i Romima. Zatim, empatija prema ljudskom rodu nas čini neosetljivim na patnje miliona i miliona svinja, krava i pilića koje bez razmišljanja ubijamo po klanicama i sličnim fabrikama smrti kojih se ni nacisti ne bi postideli. A ukoliko se neki profesionalni zaštitar životinja ili vegetarijanac i drzne da to spomene, odmah ćemo mu spočitati zašto se, umesto o rogatoj stoci, ne brine o gladnoj deci u Africi ili beskućnicima u komšiluku. Konačno, i taj će borac za životinje bez ikakvih etičkih dilema zgnječiti bubašvabu ili raspaliti komarca na ruci – iako su i ovo živi darvinistički stvorovi koji bi da prežive i spare se kao i mi ili afrička deca, kao i prasići ili kučići i mačići. U tome je duboki zajeb empatije: ona je moraln(ij)a kada se primenjuje na bića koja liče na nas same.

I upravo zato se ponašamo kako se ponašamo povodom Srebrenice. I možemo da otpisujemo tuđe žrtve, da pronalazimo izgovore za njih, te da relativizujemo nešto toliko užasavajuće poput genocida. Zato što se na ovaj način empatišemo sa sopstvenim plemenom, a naučili smo da je takva empatija dobra stvar. Drugim rečima, zbog kvarne logike nacionalizma u sadejstvu sa empatijom, osećamo da je nekako moralnije i ispravnije stati uz Milorada Dodika, a ne uz majku Srebrenice. Uz one koji su se na tuđoj nesreći obogatili, a ne uz one koji su izgubili sve. Jer jedni su naši i sa njima valja saosećati, a drugi, pa, šta da im radimo. Ono što profesionalni suočavači sa prošlošću, dizači svesti i ostali haški tribunali ne mogu da ukapiraju upravo je zla snaga – empatije. Zbog toga je cela ta stvar sa zločincima iz našeg sokaka imala karakter trampe, a ne pomirenja. Baš zato što su iz našeg sokaka. Dakle, zbog empatije prema svojima – koja zatim proizvodi antipatiju prema drugima – izjednačili smo 2015. godine ponovo sećanje na žrtve i negiranje genocida. Smanjivali broj mrtvih Bošnjaka, sve otpisivali kao zaveru, podsećali na mrtve Srbe i na tuđa nepočinstva, ili radije ne razmišljali o toj gužvi. Empatija je problem, a ne rešenje.

I sad, šta ako ne ta zla empatija ili empatija zla? Dve stvari: samilost i razumevanje. Naime, samilost je drugačija od svoje dalje sestre empatije. I razlika nije samo jezička – samilost okida drugačije neurone u glavi. I ona može da učini da vidimo širu i nepristrasnu sliku, odnosno da ne prebrojavamo boju kože ili krvna zrnca unesrećenih. Zbog samilosti nesreću i nevolju prihvatamo samo kao nesreću i nevolju, bez samih sebe i nama sličnih u jednačini. Kao i tigricama koje po Jutjubu „usvoje“ prasiće ili majmunčiće kao svoje mladunce, i samilost nam je u sisarskom genomu. Zatim, razumevanje, koje podrazumeva obaveštenost, činjenice, i jednu racionalnu analizu, uprkos osećanjima. Svojevremeno su „Lekari bez granica“ prestali da primaju novac za unesrećene u cunamiju 2004. godine, moleći za donacije za neke druge i manje medijski ispraćene nevolje. Ponekad valja i pročitati nešto i onda racionalno usmeriti svoja osećanja. Uostalom, empatija je i prva i početnička greška psihoterapeuta, socijalnih radnika, humanitaraca i drugih koji se bave ljudima i njihovim problemima. Koji, ako žele da budu uspešni u svom poslu, treba da budu „profesionalni“, a ne empatični. Empatija je zao vodič za većinu situacija koje ne uključuju naše bliske srodnike i prijatelje. Stari-dobri razum je mnogo bolji saveznik, a ukoliko nam baš treba taj emocionalni fiks, uključimo čistu samilost.

Na kraju, koliko SMS-ova smo poslali Crvenom krstu povodom poplava u Srbiji, a koliko povodom poplava u Indiji i Pakistanu prošle godine? Verovatno za ove druge nismo ni čuli, iako su poplave u Srbiji odnele 57, a one u Indiji i Pakistanu 557 života, dakle, deset puta više. Međutim, „naših“ 57 žrtava kao da su važnije, zar ne? I smatrali bismo blasfemičnim i nenormalnim ukoliko neko iz Srbije misli da su žrtve iz Kašmira i Pendžaba vrednije i veće od onih iz Obrenovca ili Krupnja – iako to objektivno jesu. I, ako želimo da se smatramo istinski humanim, odnos poslatih telefonskih poruka bi morao da bude 1:10 u korist Indije. Ali, neka ekipa sa potkontinenta brine o svojima, je l' tako? Dakle, zbog nakaradne logike empatije, ne uviđamo ništa pogrešno i loše u tome što nama naše žrtve „jesu“ veće. Ista logika važi i važiće za Srebrenicu i za Kravice ili koje se već stradanje Srba gura kao ekvivalent genocidu nad Bošnjacima. Zbog empatije čovek naprosto nije samo čovek – već neko ko je naš i blizak, odnosno tuđ i dalek. Iako nikada ne možemo osećati empatiju prema celom čovečanstvu ili prema dalekim strancima, moramo razumeti da njihov život i blagostanje imaju jednaku vrednost kao i onih koji su nam bliski. Za vrednosti razuma, samilosti i istinskog kosmopolitizma je potreban napor – a naš mozak prenapučen osećanjem empatije nam u tome ne pomaže. Što ne znači da ne treba da se potrudimo i stanemo mu na put, naprotiv.