Helikosrbija

Posle podužih natezanja, uzroci pada helikoptera su sada nešto jasniji i mogu se svesti na dva: na katastrofalnu psihologiju „mi možemo i ono što ne možemo“ i na nepoštovanje procedure. Jasno je kao dan da se kobnog petka helikopterom neopremljenim uređajima za let po magli, leteti nije moglo, ali se, kao što smo videli, ipak moglo. Bar izvesno vreme. Idemo dalje. Voleo bih da mi militarni ekspert,  Aerolazanski – on će to znati – navede primer bar još jednog ratnog vazduhoplovstva ovoga sveta u kome posade letelica sa nadređenim oficirima i kontrolom leta komuniciraju mobilnim telefonima. Podozrevam, štaviše, da je u disciplinovanijim vazduhoplovstvima i samo unošenje mobilnih telefona u letelice protivno proceduri. Nije, konačno, nepoznato da upotreba mobilnih telefona u letelicama ponekad pokarabasi osetljive instrumente, veštački horizont, na primer. A bez tog je instrumenta nemoguće odrediti položaj letelice u prostoru, čak i po lepom vremenu, nekmoli po magli.

  No, dobro. Prepustimo tu stvar komisijama i istražnom kadiluku, a mi se vratimo na Srbiju, koja na svu sreću ne leti, nego guzelja po maglama mnogo gušćim (i opasnijim) od one iz noći trinaestog marta. Poštuju li se procedure „na vladi“ Srbije? Ma idi, beži! A poštuju li se u drugim „institucijama sistema“? Ma jok, more. Gde god se okreneš, kud god da pogledaš – svugde samovolja, karabudževina, improvizacija, trčanje pred rudu i – što je još gore – pred događaje. Tako je u svetu u kome se „može i ono što se ne može“ zlosretni helikopter „uspešno sleteo“, o čemu su bedne novinčine uredno obavestile javnost.

  U međuvremenu, džumhurbaškan, Tomo, prelomio je. Pametno, a da kako drugačije. Kao vrhovni komandant doneo je odluku da Vojska Srbije uzme učešća na  moskovskoj paradi u čast pobede nad fašizmom. U tome, po meni, ne bi trebalo da bude  ničeg zazornog, nevolja je u činjenici da većina zemalja bivšeg antifašističkog bloka bojkotuje paradu, iz prilično niskih pobuda, treba reći, a da iz istih tih pobuda popreko gleda na paradno učešće naših moćnih rendžera. Poznato je da iskreno nenavidim džumhurbaškana, ali u ovoj stvari ga podržavam. Srbija, vaistinu, ne treba – pogotovo ne antifašističkim povodom – da ispunjava sve želje zapadnih partnera. Ali imam i zakeranja. Kada sledeći put Haški tribunal u Srbiju vrati nekog Šešelja, ni džumhurbaškan ni Overlord ne treba da se ibrete, nego treba da zajedno pogledaju film Matrix, ne znam koji deo, nek se raspitaju, i da poslušaju šta Merovingian kaže o vezi između uzroka i posledica.