Istomišljenici

Pa dobro, zagrajaće drkadžije, zar naša država nije oduvek bila spremna da obezbedi održavanje Parade ponosa, ali je Parade uredno otkazivala isključivo zbog domaćinske „brige za živote i imovinu“? Naša država možda jeste bila spremna, ali naši državnici uopšte nisu. Videlo se po državničkim pretparadnim govorancijama da oni Prajd tolerišu iz niskih, pomalo adžuvanskih pobuda, to jest da bi se uvukli u dupe zvaničnicima Evropske unije. Uopšte nisu krili – naročito Đilas (Dragan, ne Milovan) i Marković – Palma – da o ideji adžuvanstva misle isto što i zakleti branitelji porodičnih vrednosti.

Branitelji porodičnih vrednosti su sa svoje strane (ispravno) zaključili da su oni i srpski državnici istomišljenici i da se – sledstveno – organi države neće nešto naročito angažovati na poslovima obezbeđenja Prajda. Videlo se to – kad ono beše – na Prajdu dve hiljade desete, kada su branitelji porodičnih vrednosti umlatili popriličan broj policajaca kojima je naređeno da se klone upotrebe sile. Trebalo je, dakle, četiri pune godine da naša država – inače lider u regionu – stisne muda i da dozvoli održavanje Parade ponosa. Toj odluci je verovatno naruku išla činjenica da su izbori (prividno) daleko i da će „izdaja porodičnih vrednosti“ u međuvremenu pasti u zaborav.

Ipak nisam toliki optimista pa da pomislim da je našim državnicima došlo iz dupeta u glavu da održavanje Parada ponosa nije ustupak srpskim adžuvanima, nego odbrana (ionako klimavog) ustavnog poretka i sjajna prilika da naša država svoje poslove odvoji od poslova crkve i nasilničkih nevladinih organizacija. Kada bi joj to pošlo za rukom, konačno bismo – posle dvesta godina – prestali da budemo pleme u kome vladaju zakoni samovolje i običajnosti i postali nacija, koja se zasniva na sili zakona.

Ironija je istorije što se mučna tranzicija Srbije iz plemenske zajednice u zajednicu građana lomi na adžuvanskom pitanju. Da je ta tranzicija obavljena na vreme – a nije da nije bilo šansi – Prajd bi bio ono što i treba da bude – jedan od mnoštva javnih skupova koji padaju u zaborav istog momenta kada se završe. Ali ima tu jedno „ali“. U državi koja se – umesto da osluškuje šta kaže i šta želi „naš narod“ – strikto drži ustava i sprovodi zakon, nema mesta za murdarluk, jurodivost i lopovluk. A vi sad pogađajte kome murdarluk, jurodivost i lopovluk više odgovaraju: „Našem narodu“ ili našim državnicima?