Razumem nezadovoljstvo, pa čak i gnev, izazvan najavom već poslovičnog policajnog popečitelja da će predstojeće izbore kontrolisati policija, ali – ka i vazda – ne razumem ovoliki ibret. U kojoj su to zemlji ibret hanume i gospoda živeli, na kakve su se to visoke standarde navikli, pa im teško palo ono što, fakat, jeste teško, ali što je, da kažemo, notorno, a notorno je da je Srbija od svog nastanka bila – i da će do neodređenog dana u dalekoj budućnosti, kada se drugačije naredi ostati – policajna država per excellence.
p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } To je tome tako zato što srpski državotvorci – počev od mog omiljenog tirjanina, Kodže Miloša, zaključno sa ekstremno mi neomiljenim Koštunicom, kome je otežavajuća okolnost što je doktor prava, a nije Kodža i što je Kodža dobijao, a on gubio teritorije – ni u jednom momentu državu nisu mogli da zamisle drugačije nego kao lanac policajno-žandarmerijskih stanica. Ne kažem da je policija nevažna za državu i da policajni posao – kako to ostareli hipici smatraju – treba da se svede na regulisanje saobraćaja i pomoć hendikepiranim licima prilikom prelaska ulica – policija je tu da – kad zatreba i silom – održava red, ali tu ima jedno – „ali“.
Da bi red i (umal' ne zaboravih) poredak bili održavani, red i poredak najpre moraju biti uspostavljeni, a to u Srbiji nikada nije bio slučaj. DŽaba policajni aparat tamo gde reda i poretka nema i gde su, što je još crnje i gore, „patriotski“ intonirana kršenja reda i poretka društveno poželjan (i nagrađivan) vid ponašanja. Možda će vam se učiniti da je nevažno – samo znajte da u ovakvoj državi živite upravo zato što vam se to vekovima čini nevažnim – ali ću vas ipak podsetiti na prošlogodišnju aferu „Ćirilica“, u kojoj se naročito istakla papirno-čelična lady, LJilja Smajlovićka.
Presavila bila Smajlovićka vila tabak i od države Srbije zatražila – a mene još uvek iskreno čudi da joj država nije želju ispunila (pesnik se probudio u meni, vidite li vi to) – da se novinčine serbske štampane na srbskoj ćirilici oslobode od po zakonu za sve obaveznog plaćanja takozvanog PDV-a. Ne kažem da je Smajlovićku trebalo ispendrečiti – mada bi pendrečenje bilo najefikasnije – zato što je (iz uzvišenih, je li, pobuda) nasrnula na zakon, ali joj je sa nadležnog državnog mesta svakako morala biti skrenuta pažnja da je plemenitost njenog srebroljublja u suprotnosti sa važećim zakonima, a da sam, recimo od strane države ja delegiran da Smajlovićki na to skrenem pažnju, takođe bih joj skrenuo pažnju na (suptilnu) vezu između odsustva reda i poretka i ugroženosti ćirilice. Jer pazite, u državi u kojoj svako – samo li se pozove na neku „svetinju“, radi šta hoće, logično je da svako i piše (i štampa) kako hoće, a još logičnije je da izbore kontroliše ko hoće i kako mu dune. Baš se danas džaba nakrečih, a đuturumi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
