Doguzeljasmo do vikenda, hajde da malo danemo dušom od subkarukaturalne politike i da se pozabavimo stvarima “od kojih se ne živi”, ali koje itekako umeju da zagorčaju život. Uzmimo primer pravopisa. Kao i sve ostale stvari koje nastoje da unesu nešto reda u okolni haos – zakoni, na primer – pravopisi su puni rupa, a rupama naročito obiluje Pravopis srpskog jezika. Cinik bi rekao: kakvi putevi, takav pravopis. I ne bi mnogo pogrešio. Nije stanje puteva baš toliko nepovezano sa stanjem pravopisa.
Pravopis srpskog jezika ipak ima više dodirnih tačaka sa srpskim ustavima. Opštepoznato je da nas, Srbe, ustavno mesto ne drži, sledstveno čemu smo tokom novije istorije promenili iha-ha “najviših pravnih akata”, da bi naša konstuticionalna neuračunljivost kulminirala na prevaru i lopovluk izglasanim najnovijim ustavom, u kome su vlažni, državotvorni snovi – pritom polupismeni – postali ustavna kategorija. Gorepomenuti cinik bi rekao: Ako vam je već ustav donet na lopovluk, zašto se onda čudite što se ni ustavotvorci i njihovi saslužitelji ne ustručavaju od lopovluka, iliti eufemistički – korupcije.
Mnoštvo, međutim, naših ustava ne može ni prismrdeti mnoštvu naših pravopisa. Bog sami zna koliko ih je bilo i da li nam skorih dana preti neki novi. Odmah da vam kažem: Kao čovek koji si laska da srazmerno dobro zna srpski jezik, ja na srpske pravopise ne dajem ni pet sitnih para, poglavito zbog toga što ih prave takozvani lingvisti, ljudi koji, fakat, dobro znaju gramatiku, ali o jeziku uglavnom nemaju pojma. I – šta radim? Pišem li onako kako mi se ćeifne, kao što se pisalo u predvukovska vremena? Pa i ne baš. Nije sve loše u našim pravopisima, samo ih se ne treba držati kao pijan plota.
Ali ne misle svi kao ja. Daleko od toga! Kad su ono umesto kolumni na ovom mestu išli odlomci mog novog romana – čiji ćete deo uskoro mukte dobiti u obliku poklon-knjižice – jedan je nedremani komentator, od sorte lovaca na greške, uočio da sam na jednom mestu napisao “kasabski zloduh” (ili tako nešto), umesto da sam sledio jezikopravilo i napisao – “kaspaski zloduh”. Pravilo saglasno kome “b” ispred suglasnika prelazi u “p” vrlo je polezno i dušekorisno, ali ja držim – i ne hajem šta o tome misle lingvisti i komentatori – da se ono ne bi smelo nekritički primenjivati na reči nesrpskog i neslovenskog porekla. Posledično – ne pišem “supkultura” jer – sledeći Vukovo upusttvo – tako i ne govorim, ali “supstancu” pišem “supstanca” jer je tako i izgovaram. Da bi se, dakle, čovek petljao u jezičke stvari, osim dobre volje i bubanja, morao bi imati i malo sluha, a ni povremeno uključivanje mozga nije na odmet. Jer ako uključiš mozak, odmah ti pukne pred očima da je “kasabski zloduh” jedna stvar, a “kasapski zloduh” sasvim druga, iako se, u svari, svode na isto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
