Kultna mesta

 Takvih kultnih istorijskih mesta ima svuda po svetu; svugde su lepo uređena, ponegde i monumentalna, na ta se mesta dovode đačke ekskurzije, tu – bilo pukim slučajem, kao što sam učinio ja, bilo tendenciozno – na hadžiluk dolaze čitave porodice i u tome nema ništa loše, naprotiv, dok ne metastaziraju u smrt-lepak nacionalizama, nacionalna osećanja su korisna za istoriju i život, a takva mesta raspiruju upravo takva, društveno korisna osećanja. A na šta je ličilo naše zavetno mesto, Marićevića Jaruga? Šta sam tamo video? Jarugu! Šta sam drugo mogao videti! Mačije jebalište optočeno spomen-pločicama, ograđeno drvenom ogradicom, popločano nekakvim stazicama, jad i bedu. Mogao sam se zakleti da je jaruga – u estetskom, ekološkom i svakom drugom smislu – izgledala sto puta bolje u vreme kada se u njoj Karađorđe sastajao sa ustancima, a u svakom slučaju pretpostavljam da je bila mnogo urednija, jer je u vreme kada sam je ja posetio – u proleće 2013 – bila prekrivena praznim limenkama piva, pikavcima, masnim papirima i najlon kesama, moja pokvarena mašta je dodala i upotrebljene kurtone i odlično su se, onako izmišljeni, uklopili u ambijent.

Marićevića jaruga je – istini za volju – u granicama svojih mogućnosti davala sve od sebe da na mene, kao posetioca i kao Srbina, ostavi utisak o veličini i značaju srpske istorije, ali uopšte nije ostavljala takav utisak. Naprotiv! Ostavila je utisak drljavosti, improvizacije, bede, i zapuštenosti, pretpostavljam i zato što je istorija jaruginih predočavanja vrlo kratka; nema – mrzi me da tačno izračunam – više od nekoliko godina otkako se o Sretenju u Marićevića jaruzi okuplja srpski državni polusvet da bi tu – uz pogrde i zvižduke okupljene rulje – “obeležio” dan državnosti. Šta, uostalom, očekivati od kultnog istorijskog mesta jedne državu koja je oduvek imala (i još uvek ima) silesiju državnika sa snažnom državotvornom svešću, a koja sedamdeset i kusur godina nije postojala kao samostalna država, a ipak se nekako snalazila i na izvestan način postojala, pod raznim pseudonimima. Osećao sam se u Marićevića jaruzi, priznajem to, kao nezvan gost, kao uljez, osećao sam nadalje – čulom koje imaju samo Srbi – da je Marićevića jaruga, jedan od stožera srpskog kolektivnog nesvesnog, zapravo poluživo biće koje oseća da mu ne ukazujem dužno istorijsko poštovanje i koje zbog toga zrači negostoljubivošću.

Dok je naš kolumnista odsutan, objavljujemo odabrane delove iz knjige „Strah od promaje“, koja će se pojaviti u izdanju Instituta za javnu politiku.