Liban

Dugoročno, videćemo. Kod nas, pored terorizma, Srbija se izgleda plaši i mogućeg državnog udara i navodnih zavera domaćih i zapadnih elemenata protiv premijera Aleksandra Vučića. Da li su ovi strahovi, evropski od terorista i ovdašnji od državnog udara, realni? Bio je teroristički napad, znači da ozbiljna opasnost postoji, bezbedonosne mere jesu potrebne, ali čini mi se da evropski političari itekako zloupotrebljavaju masakr u Parizu. Njihovi dosadašnji potezi svode se na širenje panike, bombardovanje Sirije, najave novih mera kontrole i povećanje budžeta za vojsku, policiju i srodne službe. Kod nas? Premijer Zoran Đinđić ubijen je u atentatu 2003. godine, državnog udara nije bilo. Okolnosti su danas drugačije, premijera Vučića i njegovu SNS podržava većina građana i dobar deo sveta. Otkud onda strah od zavera?

U danima opšteg šoka zbog terorističkog napada u Parizu, u Srbiji se otvorilo i prepucavanje na društvenim mrežama o tome da li na pravi način pokazujemo solidarnost sa žrtvama i Francuskom. Kao da postoje standardi poželjne empatije i njenog demonstriranja. Da li smo mi koji nismo postavili francusku zastavu na svojim profilima, manje humani od onih koji su to učinili? A oni što pitaju gde su ruske, nigerijske, libanske, sirijske, iračke… zastave, valjda su još gori. A najgori su oni što seire – e kad je nas NATO bombardovao 1999. godine… Čemu takvo prepucavanje i pridikovanje? Svako valjda ima pravo da pokazuje žalost i radost na način koji smatra primerenim.

Ne pada mi napamet pridikovanje, ali mi je dosadilo da slušam traktate o ugroženoj evropskoj civilizaciji. Kao da teroristi ISIL ne ugrožavaju sve i kao da Bagdad i Damask, na primer, biseri svetske baštine, nisu jednako važni, možda i važniji od brojnih evropskih metropola, jer ipak je Bliski istok kolevka civilizacije, Mesopotamije, Vavilona. Meni je, na primer, neobično drag Liban u kome nisam bila, ali kao da jesam koliko sam slušala, čitala i gledala izveštaje o toj zemlji. Ta država sa oko četiri miliona stanovnika, u antičko vreme bila je postojbina Feničana. U moderno je nazvana „Švajcarskom Bliskog istoka“, a glavni grad Bejrut „Parizom Bliskog istoka“. Na nedavnom obeležavanju 72. godišnjice nezavisnosti Libana u Beogradu, ambasador ove zemlje Tufik Žaber je rekao da nisu slučajno teroristi napali Bejrut i Pariz u dva dana, jer su oba grada simboli multikulturalizma, borbe za slobodu i jednakost. Da li ja to zameram onima što žale žrtve u Parizu da su ignorisali smrt 40 ljudi u terorističkom napadu u Bejrutu dan pre? Nikako. Mislim samo da Evropljani treba da gledaju dalje od svog nosa.

O Libanu su pisali čuveni Libanci Halil Džubran („Tvoj i moj Liban“) i Amin Maluf. Krvavi građanski rat motivisao je 1984. tada poznatu britansku pop grupu „The Human League“ da otpevaju „Liban“. Ova zemlja je svetu podarila Džubrana, ali je Amal Kluni danas verovatno najpoznatiji libanski izdanak. Liban je preživeo političke i ekonomske krize, građanski rat od 1975 do 1990. godine, atentate pojedinih lidera, pa i premijera Refika Haririja, okupacije suseda. Ako je Liban sve to preživeo, preživeće i Evropa sadašnje probleme. Samo bez histerije i mržnje.