Nekad i sad

Policajac pokušao da uruči kaznu za pogrešno parkiranje, a (ne)kažnjeni dilber pobesneo, pa policajca dvadeset metara nosio na haubi. U Sremskoj Mitrovici, opet, grupica nezadovoljnih radom policije pokušala da provali u policajnu stanicu, u čemu su (delimično) sprečeni, ali ne bez žrtava, na sreću samo u materijalu (uniforma), ne u ljudstvu. Pomenuti bi nepočinitelji, pomislih, u SFRJotu zdravo ograjisali. Ne, ne, neću gnjaviti sa jugonostalgijom i neću vas obasipati prisećanjima na temu veličine autoriteta koji je milicija uživala u širokom narodnim masama, ali i među lopužama i ostalim nepočiniteljima.

Ali ipak ću vas malo staviti na krilo, pa vam pričati kako je nekad bilo. To jest – kako se nekad radilo. Za tačnost informacija iznetih u tekstu garantuju svi penzionisani policaji starog kova. Elem, vo vremja ono kada bi viši inspektor – uopšte ne dižući dupe iz kancelarije – iz dobro obaveštenih izvora saznao da je prestupnik „odranije poznat organima gonjenja“, nazovimo ga Mile, „čuknuo“ kuću na Senjaku, viši inspektor nije alarmirao onu policajnu S.W.A.T – like jedinicu sa šlemovima, pancirima i čarapama na glavama i nije kretao u spektakularnu TV akciju.

Ma jok, more. Daleko od toga. Pa šta je radio? Uzeo bi telefon, pozvao Mila i bez buke i besa izgovorio sledeći tekst: Slušaj, Mile, dođi sutra u jedanaest sati u Majke Jevrosime, ponesi ćebe, četkicu za zube, dugačke gaće, paklo cigara i dvesta grama slanine. Tako je radio i moj drug, doajen užičkog inspektorata, Nikola Megre. I šta? Da li je gnevni Mile pokušavao da upadne u policajnu stanicu da bi se izborio za svoju stvar. Ma idi, more, beži. Mile je sutradan već u deset i petnaest – sa ćebetom i drugim potrepštinama u torbi – stajao ispred Majke Jevrosime. Zašto je Mile dolazio tako rano? Zato što se plašio nepredviđenih okolnosti – saobraćajnih gužva i sl. – koje bi mogle dovesti do zakašnjenja, a u slučaju kašnjenja dugačke gaće Milu ne bi bile od pomoći, a kožne su u SFRJotovim apsanama bile strogo zabranjene.

Da li su u međuvremenu nepočinitelji postali hrabriji od legendarnog Mila? Ne, uopšte, ne. Država je – ponajpre zahvaljujući državnicima – izgubila svaki autoritet. Upozoravao je na to još Žozef de Mestr, ali stvar je baš eskalirala. Što, ako je meni verovati, uopšte nije čudo. Jer, pazi cenjeni publikume, država čiji državnici decenijama lažu, kradu, maste i ciganišu, a čijim je građanima važnije koju cicu neki državnik guzi nego šta radi, takva država, čestnejši, ne može očekivati da je se nepočinitelji plaše. Tu se malo šta može učiniti, ali ima tu jedna povoljna okolnost. U demokratskoj Srbiji kožne gaće su dozvoljene, pa čak i poželjne.