Novokomentatorka

Uhodim ja tu damu već neko vreme po komentatorluku. Pomno čitam njene uratke! Analiziram ih. Da sam šeret, pa da hoću da joj uteram strah u kosti, obznanio bih da sam (zahvaljujući mojim vezama u političkom svetu) doznao njen pravi identitet i da je čeka svilen konac, ali nisam šeret, iako jesam šeret, ako razumete šta hoću da kažem. Pojma nemam ko je Dana, ali iz Dane, braćo i sestre, saborna srpska malograđanština kulja u takvoj bujici da naprosto – što reko doktor Šulc – ne mogu da odolim, a da je ne mitologizujem.

I šta? Kako razmišlja srpsko malograđansko biće oličeno u polumitološkoj Komentatorki Dani. Evo stavke prve. Sve što neko misli, govori i radi, to što misli, govori i radi – radi ne bi li se domogao grdnih para, ali – viđi vraga su sedam binjišah – nejasno je zašto taj svat uopšte mora da misli, da govori i da radi, jer mu sve te grdne pare – iz nejasnih razloga – daju moćni srpski rendžeri, počev od Balačka Vojvode, zaključno sa Overlordom. Dočim časna i poštena Komentatorka Dana i njeni klonovi grcaju u dugovima, nepravdi i siromaštvu. Stavka druga. Komentatorka Dana i njen porod ne mogu uopšte da pojme da na ovom svetu postoji jako puno muškaraca i žena koji nisu zainteresovani za takozvano „bogatstvo“. Čuj postoje! Ogromna su većina. Ali u medijima uglavnom viđamo one druge, pa se stiče utisak da ceo svet sanja o lakom kešu, „uživanju“ na plažama Dubaija, o ferarijima, jahtama, rolexima, armaniju i – pročoj robi široke idiotske potrošnje.

Ja – odavno smo to apsolvirali – nemam ni zere saosećanja za Danu i Daninu sirotinju raju, ponajpre zato što sam veći deo života proveo kao puka sirotinja raja. Čekaj malo! Valjda bi upravo zato trebalo da imam razumevanja? Eh, možda bih i imao razumevanja da me Branko Ćopić nije razuverio čuvenom rečenicom – znamo mi nas, jebo ti nas. Tu se umešao i Platon, koji je vaktile na pitanje – da li je pravedno da jedni budu džabolebaroši a drugi robovi – odgovorio u svom „čuvenom stilu“. Otprilike – ista je to sorta, isti duhovni krug, iste ih stvari interesuju, samo jedni imaju sreće, a drugi jok. Daleko su od nas antička vremena, neke stvari su se promenile, ali neke i nisu. Ima još uvek sveta koji nedostatak para doživljava kao privremeni maler, a ima i sveta koji nedostatak para doživljava kao kosmičku nepravdu nanetu njima lično. Tu već počinje ideologija koja zaslužuje nastavak u sledećem broju.