Popovi druga Tita

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Niko iz familija Milojković i Petrović nije streljan zbog proslave Uskrsa, Božića, Đurđevdana ili Svetog Nikole u vreme SFRJ, niti zato što su u to doba svu decu još u pelenama krstili, niti zato što decu na dan krsne slave nisu puštali u školu.

Pradeda je bio najpre sveštenik u Crkvi Svetog Đorđa na Čukarici, a potom se zamonašio i postao iguman – arhimandrit manastira Vavedenje na Topčideru, nadomak Dedinja, blizu Kuće cveća. Deda je bio direktor patrijaršijske upravne kancelarije i školski drug patrijarha Germana, sa kojim je kao petnaestogodišnjak prešao Albaniju. Rođeni brat očevog oca bio je pop u selu Karan kod Užica.

Baka je bila članica Prvog beogradskog pevačkog društva pa sam svake nedelje sedeo na galeriji Saborne crkve, gde je bakin hor pevao tokom bogosluženja. „Očenaš“ i „Himnu Svetom Savi“ od malena sam znao bolje od pionirske zakletve, i sve je to bilo lepo dok nisu počele vesele devedesete, kada sam shvatio da je verovanje u Boga, otkad ja pamtim, među Srbima bilo iskreno samo u komunizmu.

Posle je vera postala isključivo obavezan modni detalj, a crkva se pretvorila u atraktivnu marketinšku agenciju za promociju sopstvenih usluga. Te sam sve manje verovao u crkvu, sve više u vremensku prognozu, dok je Bog tu nastradao ni kriv ni dužan, pošto su ga ovozemaljski predstavnici propisno izblamirali.

Najpre sam negde početkom devedesetih zatekao našeg paroha kako osveštava kockarnicu nekog kriminalca u povoju koja se nalazila u našem komšiluku. Saznao sam i da sveštenici imaju cenovnik ko da su vodoinstalateri. Pa se desilo čudo – neki primerci iz moje popovske familije počeli su vremenom manje da veruju u Boga a više da veruju u Tita. U koga naravno nisu uopšte verovali kad je to bilo jako popularno.

Tada su verovali u Boga. Što nije bilo jako popularno.

Detinjstvo pamtim i po tome što sam najbolji duks zalio voskom držeći sveću tokom čitanja sabranih dela Karla Maja. Nije bilo struje. Ne sećam se ni da li su te restrikcije bile pre ili posle Titove smrti, ali je izgledalo nekako romantično. Karl Maj je bio, otprilike, u sličnoj poziciji kao mnogi koji danas pričaju i pišu o Titu, a Titovu Jugoslaviju nikada nisu videli.

Tvorac Vinetua i Old Šeterhenda je pisao o Americi i Divljem zapadu tako verno, da su mnogi, uključujući i mene, mislili da pisaću mašinu drži u malom salonu nasred prašnjave džade Litl Roka, odakle povremeno prošeta po okolini da bi sakupio materijal. Karl Maj, međutim, Ameriku ni Divlji zapad nikada nije video. Sedeo je u Nemačkoj i pisao, dovoljno detaljno i opisno da mu sve poverujemo. Poglavica Apača, pak, nije bio toliko kontroverzan lik da bi njegovu istorijsku ulogu morali da proveravamo iz više nezavisnih izvora. Oko Tita, i to 35 godina kasnije, ofanzivno bi se povatala za gušu bar dva istoričara, što, opet, ne bi promenilo generalni utisak. Koji je, za divno čudo – pozitivan.

Sećam se neke školske ekskurzije na Divčibarama sa koje sam se vratio sa darom za tatu i mamu – minijaturnom replikom biste druga Tita, ofarbanom srebrnom bojom, sa malo okrnjenim nosem. Ispala mi je prilikom pakovanja. Ćale je bio oduševljen ko onaj što je Berluskonija opaučio minijaturnom replikom Milanske katedrale. Mislio sam da će je odmah staviti na policu. Već sutradan, primetio sam, Titova bista sa okrnjenim nosem služila je ko teg za šustiklu na televizoru komšije Đoleta. Taj Đole, sprat ispod, voleo je druga Tita. Komšija pored, profesor istorije Vlada Dimić, fin čovek, nije voleo druga Tita. „Evo ga ovaj bandit“ – govorio je kada bi gledao dnevnik, pojačan do daske, jer je bio nagluv, a posle bi ga zaticao kako u nekoj kakofoniji pištećih tonova, iz kojih se razaznavao glas spikera, na radio kasetofonu sa do kraja izvučenom antenom sluša „Glas Amerike“. Mama mi je govorila: „Ovo što priča čika Vlada o drugu Titu, kad gleda dnevnik, to nemoj da pričaš u školi.“ Neću, rekao sam. A da tada nisam imao devet godina, kazao bih: „Nisam lud“. U suštini, ništa mi nije bilo jasno. Ni kad sam sledeće godine, sa deset godina, plakao kad je umro drug Tito. Pošto je plakao ceo treći razred OŠ „Oslobodioci Beograda“. A plakao je i Dule Savić, tada punoletno lice. Bilo je to zarazno plakanje.

Setio sam se i da je moja mama, odrasla u tipično antikomunističkoj familiji, jednog dana, posle nekog lupanja u šerpe, devedesete su bile na polovini, rekla, onako uzgred: „Nemoj da mi diraš Tita. Izvini, sinko, kad je bio Tito, išli smo i na more, i krediti, i redovna plata…“ I onda sam ja shvatio koliko je tanka ta linija između „JBT Tito“ i „Tito JBT“.

Prva i osnovna asocijacija na druga Tita je baš takva. JBT. Josip Broz Tito, naime, nije mogao da ima bolje inicijale. Dobri su 3LPM, što bi rekao Basara. Jer, za razliku od onih vremena kada je na svako pominjanje Tita sledilo obavezno JBT Tito, kada su njegove biste bacane u staro gvožđe a sabrana dela iznošena iz preduzeća na naramke, došla su neka druga vremena kada se redosled JBT i Tita promenio. Sad svi kažu: „Tito je bio car, JBT“.

Šta je to što je promenilo redosled Tita i njegovih inicijala, faktički, poremetilo tok njegovog posthumnog dojma među lokalnim življem. Verovatno činjenica da njegove kasnije „inkarnacije“ i nisu bile baš reprezentativna postava, da plate nisu bile redovne, da nismo svake godine išli na more i uživali u blagodetima sličnih tričarija koje život znače. Te sitnice su jednom običnom hedonisti, kakav je prosečan Srbin, daleko bitnije od tomova napisanih da bi realno razjasnili Titovu epohu. Taj i takav Srbin, koji je „Na Drini ćupriju“ prešao peške jer ga je mrzelo da lista stranicu po stranicu, daleko više veruje romantičnom sećanju na vreme kada je Karla Maja bistrio u svetlosnim okolnostima Divljeg zapada.