Tribunal haški onomad pustio vojvodu Šešelja, sad ga potražuje natrag. I to promptno. Što reko jedan moj poznanik iz Zaovina: ne sikiram se ja kad se budalaštine prave po Srbiji, mene brine kad ostatak sveta pobudali. A izgleda da je došao i taj vakat. Haška vest je, predvidivo, izazvala pravu pometnju u beogradskoj čaršiji i mahalama, a teoretičari zavera su naprosto dobili krila. Takođe predvidivo, Aleksandar „Multipraktik“ Vulin – ne teoretičar, nego praktičar zavere – nije oklevao da haško potraživanje protumači kao „pokušaj destabilizacije Srbije i rušenja Aleksandra Vučića“. Ja, da kažemo, ne bih išao tako daleko. Pre mi se čini da u Haškom tribunalu – grbavom još od rođenja – u stvari ne znaju šta rade. Postojanje (i velike plate) treba nekako opravdati, pa onda na jednoj sednicu puste sužnja, na drugoj zatraže njegovo izručenje, mada bi poštenije uradili da postupe kao Diogen: da nađu neko bure i da ga guraju gore-dole po Hagu.
Vojvoda je, ultrapredvidivo, sa indignacijom odbacio svaku mogućnost dobrovoljnog povratka u tamnicu, što je njegove bivše bliske saradnike dovelo u krajnje neugodnu situaciju da ga – ukoliko nameravaju da ostanu na „evropskom putu“ – ganjaju i apse. Čisto sumnjam da je Vučiću i Nikoliću mrska pomisao o Šešeljevom povratku u mardelj, ali ako iko zna, njih dvojica dobro znaju da je vojvoda u stanju da od eventualnog apšenja napravi urnebesnu predstavu sa pucanjem i plakanjem, a to je stvar koja im u ionako uzavreloj Srbiji nipošto ne odgovara. Šta sad raditi? Kako postupiti? Videćemo, nadam se, rasplet situacije. Srećna okolnost je što je mart na izmaku. A zašto?
Zato što je mart tradicionalno mesec velikih srpskih belaja i srpske nekrofilije. Kad smo već kod nekrofilije, čini mi se da je ove godine godišnjica Đinđićevog streljanja nekako mlakašno „obeležena“, ali da je zato Miloševićeva smrt doživela zvezdane trenutke. I tu se Vulin istakao. Ali to sada nije važno. Takođe mi nije promaklo da je „obeležavanje“ godišnjice NATO bombardovanja ove godine doživelo pravi procvat. Sudeći po spektakularnosti raznoraznih obeležavanja, uključujući i glavnu priredbu, čovek bi rekao da se u vremenu ne udaljavamo od bombardovanja, nego da mu se bližimo i da ga sa nestrpljenjem očekujemo da bismo svetu pokazali naše „dostojanstvo“ i našu sposobnost da praštamo, ali da ne zaboravljamo. A, graknuće dežurni patrioti, ti se zalažeš za to da zaboravimo bombardovanje, ti ne žališ naše žrtve. Daleko od toga. Samo mislim, kao što sam oduvek mislio, da obeležavanje nije upriličeno radi žrtava, nego radi njihove politizacije i da smisao kičerajskih priredbi nije da zapamtimo bombardovanje, nego da ne zaboravimo one koji su za njega i sami podebelo krivi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
