Softver i fakultet

Posle je lansirao operativni sistem Windows, stvarčicu nove generacije koja je jednostavna za korišćenje i koja se, uprkos raznim nezgodacijama, danas smeška sa većine monitora na planeti (uključujući i ovaj u koji gorepotpisani kolumnista trenutno bulji). Epilog? Jedan je od najbogatijih ljudi na svetu, i sa oko 100 milijardi dolara izmerenih 1999. godine. Istovremeno, jedan je od najvećih dobrotvora u istoriji dobrotvorstva, dajući oko 28 milijardi dolara u ovakve svrhe. Između ostalog, sebi je kupio zbirku rukopisa Leonarda da Vinčija za tričavih trideset miliona dolara. Dakle, priča o Bilu Gejtsu je gotovo mitološka – poput štreberske verzije priče o Rokiju Balboi, ili o onoj gospođi što je napisala Harija Potera – jedan inspirativan narativ da svako sa dobrom idejom može da uspe u životu, a ne mora ni da završi fakultet.

A da li je zaista tako? Prvo, Gejts dolazi iz prilično bogate i ugledne porodice. Njegov pradeda je bio državnik i gradonačelnik, a deda potpredsednik nacionalne banke. Zatim, fakultet koji je Gejts napustio bio je Harvard, a ne nekakva provincijska viša poslovna škola koja ničemu ne služi. I, on nije napustio Harvard zato što ga je mrzelo da ustaje ujutru zbog predavanja, trebalo je puno da se čita, a ti dokoni profesori beleže svako odsustvo. Naime, nije da Gejts nije mogao da isprati Harvard, već Harvard nije mogao da isprati Gejtsa. Njihov tadašnji program iz informatike nije mogao da mu obezbedi znanje koje mu je bilo neophodno za to što ga je interesovalo. Reč je o šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, a imati pristup ozbiljnom računaru u ovom periodu, verovatno je bilo ravno pristupu nuklearnoj bombi. Iz tih razloga, njegovi bogati roditelji upisuju ga u ekskluzivnu školu koja je imala jedan. Sve ovo ne znači da Gejts nije bio genije, niti da nije bio veoma, veoma vredan. Ali znači sledeće: dobre ideje ne dolaze same od sebe, ma koliko bile kreativne i neverovatne. U dobre ideje je potrebno ulagati.

Zato je gašenje Ministarstva za nauku kao autonomne teritorijalne jedinice u Vladi Srbije problematično. Ovo ministarstvo se bavilo vizijama, strategijama, protokolima i tako tim, ali i pre svega – upumpavanjem nekakvog novca u tu nauku. I to, barem na papiru, na jedan sistematičan i unapred osmišljen način. Nauka je oduvek bila zanimanje bogatih, ili barem zanimanje koje su bogati plaćali. U savremenom društvu, ovo plaćanje se prebacilo na grbaču poreskih obveznika ili privatnih kompanija, dopuštajući sistem u kojem pojedinac ne mora biti lično bogat da bi nešto mućkao po epruvetama.

I Tesla i Pupin su finansijsku podršku za svoje ideje morali da traže na drugom mestu, da bismo im se mi danas divili i gurali njihove slike na sopstvene novčanice. Na kojima opet škrtarimo kada su neki novi naučnici u pitanju. Bojazan da će zbog feudalnog karaktera ovdašnjih ministarstava nauka biti tek mlađi i neuhranjeni brat krupne i nepopravljivo gladne prosvete sasvim je opravdana. U Srbiji, nauka je po definiciji osuđena na mrvice, jer dugoročna ulaganja nikada nisu sinonim za politički nestabilna društvanca poput srpskog. Međutim, ostaje strah da će najnovije mrvice biti mikroskopskog karaktera u koji, uskoro, više niko neće znati kako se gleda. Društva koja stalno gledaju samo kako da ugase goruće probleme, nikakve probleme osim gorućih neće ni imati.

Postoji razlog zašto su sve priče o domaćim naučnim uspesima priče o pametnim srednjoškolcima po raznim matematičkim olimpijadama. Jer ti isti srednjoškolci, kada počnu da se bave ozbiljnim stvarima od rešavanja mozgalica, obično odlaze tamo gde se bavljenje naukom bolje plaća. U zemlju se vraćaju putem softvera, automobila ili lekova u čijoj proizvodnji su i oni pomogli radeći na Harvardima, Kolumbijama ili Berklijima. Međutim, na tim istim softverima, automobilima ili lekovima danas zarađuju oni koji su te naučnike platili novcem, a ne zahvalnicom u školskom listu ili srceparajućom reportažom u dnevnoj štampi. Zato je pitanje šta koliko košta varljivije nego što to klasična ekonomija voli da misli. Ulagati u razvojne stvari zapravo je najjeftinije jer se ono višestruko vrati. Samo treba gledati malčice dalje od narednih izbora.

Priča o Bilu Gejtsu je zaista inspirativna, ali ne za to kako se siromašni genijalac obogatio, već za to kako se genijalac iz više srednje klase obogatio jer je na svom razvojnom putu bio adekvatno podržan. Pri tom, ova podrška nije bila samo tapšanje po ramenu, već je uključivala i neke novce – od roditelja, banaka, univerziteta, IBM-a i ostalih. Da se razumemo, ako živimo u kartonskoj kutiji, nastavićemo da živimo u kartonskoj kutiji. I Ajnštajn, Pikaso ili Fanđo koji čuči u nama tamo će i ostati. Gašenje ministarstva specijalizovanog za njegovo buđenje sigurno mu neće pomoći da ustane.