Ako je uopšte tačno da je neko u Sarajevu prebacivao organizatorima obeležavanja opsade grada što su za tu priliku kupili crvene stolice u Novoj Pazovi, za pristojne ljude Srbije nije da se time bave.
Bar ne u konkurenciji sa izjavama M. Dodika koji, uzgred rečeno, zdušno podržava Borisa Tadića u izbornoj kampanji. Ili sa rediteljem Emirom Kusturicom koji bi, uprkos umetničkoj slobodi i pravu pojedinca, ako ništa drugo, primivši krštenje u srpskog pravoslavnoj crkvi (SPC), morao da poštuje bar parastos za 11.541 pokojnika, bez obzira na veru. A bilo je i pravoslavaca. Snajperistima 1.425 dana za redom na meti su bili – civili, Sarajlije i tu sve počinje i tu je sve ono što se računa, bar na ovu nesrećnu 20-godišnjicu zločina, gde nema ni istinske ljudske težine u „razmatranju“: „šta je prethodilo“.
Za Srbiju u ovakvom trenutku ipak postoje, u mnoštvu drugih, tri stvari, koje ne zaslužuju da budu zaobiđene.
Prva je svakako ona Dodikova, koga je samo interesovalo „da li je to državni praznik“. Za jednog pravoslavca koji sve osvešćuje – Republiku Srpsku (RS) podiže u nebeske visine možda više i od „matične“ nebeske Srbije iz vremena zločinačkog režima devedesetih – takva arogancija bi se mogla tumačiti i kao vrhunac bogohuljenja. Ne mora se, valjda, biti vernik da bi se poverovalo kako SPC ne može da ne upali bar sveću za toliko pokojnika iz susedstva (?). Ili može, pošto se nije oglasila?
Drugi nezaobilazni događaj ovde bila je izjava relativno mladog, ali veoma eksponiranog istoričara koji je počast ubijenim Sarajlijama (njih 11.541) u tv-izjavi nazvao „negovanjem mržnje prema Srbima“.
Kojim Srbima? Da li su svi živi Srbi otišli na brda oko Sarajeva da snajperima ubijaju cvile ili su ih, po ovom istoričaru, ubijali neki drugi, a ne JNA i Vojska RS sa 120 minobača i 250 tenkova ispaljujući 329 granata dnevno?
Nisu li Srbi i drugi građani Beograda i Srbije osnovali početkom devedesetih antiratni pokret i samo četiri dana posle početka opsade Sarajeva organizovali (10. aprila1992.) manifestaciju „Mir u Bosni“? Nisu li baš zbog opsade Sarajeva 7. juna 1992. stavili oko ruke crni flor i protestvovali beogradskim ulicama, u koloni za koju su čak u policiji priznavali da je bila od 80 hiljada ljudi, a računa se da je bilo i svih sto hiljada. Ljudi u „Crnom floru za Sarajevo“ su zauzeli ceo kolovoz u gustom poretku od Slavije do Kalemegdana. Nisu li beogradski studenti marširali u antiratnom protestu („Put mira“) 30. juna iste godine? Nisu li kompozitori Srbije klečali u borbi za mir („Poslednje zvono“, 15. juna). Nisu li Srbi i drugi iz Srbije „Mirovnim karavanom“ u decembru 1992. otišli u opsednuto Sarajevo? I možda iznad svega 15. jula 1992. krenuli u demonstracije nazvane „Žuta traka „, a protiv očiglednog etničkog čišćenja i naslućivanja posledica snajperskog vatrometa. Da se ne pominju i redovne sesije Beogradskog kruga i manifestacije „Žena u crnom“ koje su do danas ostale na svojim časnim barikadama pod stalnom „prismotrom“ policije, koja ih sada – „čuva“ od nasilnika.
A i kako bi bilo drukčije kad se zvanični Beograd nije oglasio povodom 20-godina sarajevske opsade? Nije li to sramno ćutanje? Jer, jedno je, posle dve decenije biti u koaliciji sa nekadašnjim suparnicima, ali je sasvim drugo prećutati ono što se dešavalo u Sarajevu punih 1.425 dana i sve Srbe, po formuli navedenog istoričara, strpati u Hag, tamo gde su sada komandanti i ideolozi opsade Sarajeva. I upravo zbog te ćutnje zvaničnog Beograda, a ne zbog nekih „prvoboračkih zasluga“ vredelo je setiti se i Srba što su protestvovali i na Terazijama se takođe u stotinama hiljada oglašavali Lenonovom pesmom „Dajte šansu miru“, baš kao što su to učinili mališani u Sarajevu proteklog vikenda pored praznih crvenih stolica.
I treće što se ne sme zaboraviti jesu strani novinari. Sada su se mogli videti autentični snimci na svim velikim (stranim, podrazumeva se) tv-kanalima sa sarajevskih ulica i ubijanje civila, onako kako naiđu, pa koga pogode! Time je valjda bar delimično opovrgnuta neistina o njihovom „ jednostranom“ izveštavanju. Valjda za razliku od objektivnog na tadašnjoj RTS gde su reporteri bivali i u maskirnim uniformama.?
A svaki ratni reporter (uključujući i ovog autora) zna da kad padaju meci, kad se svedoči životom i slikom, ne ide se po odgovor „druge strane“ na pitanje: da li znate da ne pucate na vojnike, a ako znate zašto ubijate civile?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
