Sad kad je prilično jasno da se ovde ne mora videti film, pročitati knjiga, pregledati izložba da bi o tome laici (uključujući sve zapaljene i verovatno nečim nagrađene neznalice) donosili svoje neprikosnovene sudove, krajnje je vreme i da se preduzmu „odlučni koraci jedne pravne države“ kako obično o svemu sličnom govore zvaničnici „putem“ (to je sad moderna reč, baš kao i „vezano za“) portparola ili koordinatora raznih zvaničnih institucija.
Trenutak je da se presavije papir i napiše zvanična tužba zbog antisrpstva protiv Anđeline Džoli Ujedinjenim nacijama (UN) čiji je ambasador humanosti ili čak Savetu bezbednosti, ma koliko bio u ovoj stvari nenadležan. Pogotovo što jedno takvo subverzivno delovanje kakav je film „U zemlji meda i krvi“ dolazi u času kad zvanična Srbija kandiduje svog ministra spoljnog za predsedavajućeg Generalne skupštine UN i samim tim je besprimerno da „takva ambasadorka“ ima bilo kakvo mesto u svetskoj organizaciji, makar bilo u UNESKU. Tužba bi, po svemu što se čulo ovde iz medija i pojedinaca koji film nisu videli, mogla biti dobro obrazložena uz pomoć i zvaničnih portparola i koordinatora (ali da njihov udeo ostane tajna).
Sve to podrazumeva jasnu dokumentaciju (već pripremljenu u medijima čiji su vlasnici nepoznati, a znaju se) da Sarajevo nisu tri godine gađali i snajperima ubijali civile sa Pala vojne formacije Karadžića i Mladića već da je to radio neko drugi. Sasvim je takođe nevažno za ovaj predlog tužbe UN da li u filmu ima reči o toj opsadi, pošto ni ovaj autor nije video (a nije ni morao) da vidi film. Koristan bi bio i aneks tužbi protiv Holivuda koji je opsednut Srbima i u svakom filmu bez izuzetka ih predstavlja u negativnom svetlu baš kao što je Vašington nešto slično radio opisujući vladavinu Slobodana Miloševića, a sad se zna da stvari stoje drugačije kad je Ivica Dačić potpredsednik Vlade Srbije i još i na Molitvenom doručku. Svakako bi pri tom trebalo zanemariti svedočenje domaćih glumaca koji su „u filmu učestvovali“ – zbog subjektivnosti.
Zanemarujuća bi onda bila i okolnost da im ovdašnje patriote prete smrću, što bi moglo i da se razume pošto su ne samo igrali već i film videli! Tu svakako spada i Rade Šerbedžija, kome je možda otežavajuća okolnost što je Srbin iz Hrvatske, ko zna. Jedan od njih Goran Jevtić doduše misli da to čini „konzervativna manjina“, ona što ruši sve pred sobom i na utakmicama i u napadima na Hrvate i u paljenjima ambasada. Možda je ovaj mladi umetnik u pravu, možda to zaista jeste manjina, ali je – manjina s podrškom. I to nije teško dokazati. Na njihovoj strani su na primer birači što se klanjaju slikama Karadžića, Mladića, Miloševića, a na koje danas ozbiljno računa i DS. Vidi se to po njima bez ostatka odanim medijima što su u slučaju Anđeline Džoli čak bezočno preuzeli prvenstvo od SRS. Ko se ne seća da je baš radikal u Skupštini predložio zabranu filma dobivši, sumnjalo se, dojavu o antisrpstvu iz bratskih krugova Republike Srpske.
Da su „konzervativne manjine“ s podrškom značajnih i uticajnih ljudi i institucija (o čemu je već mučno stalno svedočiti), od Ustavnog suda, preko Srpske pravoslavne crkve do policije, osnovana je sumnja. Možda amaterska, a možda i nije ako se uvaže sve češća saopštenja da su izgrednici „poznati policiji“. Jer, kakvo je to poznanstvo? U društvenim okvirima je to manje-više nešto dobro: imati prijatelja, poznanika, širi krug znalaca je baš lepo, pozitivno, a može biti i korisno.
Kao što bi tužba UN protiv filma A. Džoli bila od koristi Italijanima na primer. Otvorila bi im oči da su u Holivudu najčešće mafijaši. A i Grcima što u svakoj prilici vole da jedu i prave Ivkove svadbe. Latinosima koji su bez razloga uglavnom narkodileri, ali bogme i Amerikancima samim.
Vidi li neko šta sve rade, kako se ubijaju, podmeću, lažu jedni druge u filmovima na srpskim TV kanalima?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
