Veliki napredak

Ne strah od nečeg konkretnog, nego strah uopšte! Nisam, da budem iskren, bio siguran da li ću uspeti da zadovoljim visoke kriterijume koje će Zagreb, sada u statusu svetske metropole, sasvim sigurno postaviti pred mene, došljaka sa istoka. Još dok je bio samo oveća kasaba, Zagreb se ponosio i na sav glas se širom bivše Jugoslavije hvalio uzoritošću čistote svojih javnih i kafanskih nužnika i neprestano je putnicima namernicima iz Srbije i još istočnijih i južnijih republika nabijao na nos stravu i užas beogradskih, sarajevskih, skopskih i drugih javnih i kafanskih nužnika, mogu misliti, pomislih, koliko li su zagrebački nužnici tek sada čisti i koliko li je njihova upotreba poskupela. Ali kasnije, iste večeri, kada sam se posle mnoštva peripetija dovukao u Zagreb i kada sam – nakon što sam se smestio u udeljeni mi hotel na Ilici – obišao nekoliko kafana, uverio sam se da je čistoća zagrebačkih nužnika lažni mit. U pogledu etničke (i telesne) čistoće pučanstva, tokom dvadeset i više godina koliko nisam dolazio u Hrvatsku, Hrvatska i Zagreb su postigli veliki napredak, što se za čistotu zagrebačkih zahoda nipošto ne može reći. Dapače! Učinilo mi se da su zagrebački nužnici stravično posrnuli. Možda su nužnici u luksuznim hotelima, Esplanadi i Dubrovniku – u koje po prirodi stvari nisam zalazio – održali visoke standarde zagrebačke zahodske čistote, ali ostale zagrebačke kafanske zahode mirne si duše mogao, i to po svim parametrima – dakle po zasranosti, zapišanosti i smradu – premestiti, a da se nikakva razlika ne primeti, u Kolarac, Palilulsku kasinu, Zoru, Takovski grm, Varoš Kapiju, beogradske kafane nadaleko čuvene po klozetskoj stravi i užasu, pa čak i u restoran Manjež, čiji se nužnik decenijama kitio titulom nezvaničnog prvaka Evrope u smrdljivosti, zapišanosti i zasranosti.

Iznenada, usred upoređivanja sličnosti i razlika između zagrebačkih i beogradskih nužnika, plima jugonostalgije odnese me daleko u prošlost, u klozet kafane Zora, u kome sam hiljadama puta pišao, a ponekad, u trenucima posrnuća, i mastrurbirao, i u kome su prošle najbolje godine moje mladosti, bez preterivanja to kažem. Na osnovu uvida u stanje stvari u čučavcu kafane Zora – mislim na hrpe govana u svim agregatnim stanjima i svim stadijumima truljenja, na desetine razbacanih krvavih menstrualnih uložaka, na stotine upotrebljenih, kurtona, na razmazotine govnavih prstiju po zidovima i žvrljotine ispisane mastiljavom olovkom – ljudi od duha su još u ono vreme zaključili da se nad Jugoslavijom nadvijaju mračni oblaci, ali niko im– iako su to javno govorili – nije verovao.