Gde smo ono juče stali? Ah, da! Kod samoće! Tamo, dakle, gde niko ne veruje ni u šta i ni u koga i gde – sledstveno – niko ništa ne radi niti je to u stanju, tamo, dame i gospodo, caruje laž i tamo vladaju isključivo zakoni guzice. Jer, osvrnite se oko sebe, uprkos velikim „teškoćama“, mnogim srpskim guzicama mnogo bolje ide nego Srbiji. Kao celina, Srbija sve više liči na poligon za isprobavanje atomskih projektila, ali – gle čuda – usred te pustoši niču zamkovi, kućerine, bazeni; lete privatni avioni, Kopaonik i Zlatibor (seljački Diznilend) puni ko oko, a kafane i kafeterije još punije. Jeste, graknuće komentatorluk, to su sve lopovi, a ti si – misli se na mene – Superhik koji bi da sirotinji otme ono malo bede i da to pokloni bogatašima. Da li je baš tako?
Kad sam vaktile došao na Kipar, čudom se nisam mogao načuditi činjenici da je vozni park u prebogatoj Nikoziji jad i beda u odnosu na beogradski. Vrlo brzo sam primetio još jednu zanimljivu stvar – da kiparski političari zdravo zaziru od javnosti, ali da kiparski narod i senat još zdravije zaziru od poreske službe. Relativno brzo sam razrešio misteriju samozatajnosti kiparskog auto-moto sveta. Nije toliki problem što ti – ako kupiš recimo BMW 6 – kiparska država odrapi 125 posto poreza – skunatorilo bi se to – nego je problem u tome što ti, čim pazariš besna kola, na vrata dolaze poreznici sa neprijatnim pitanjem: Je li, momak, odakle ti pare? Davaj papirologiju! Kakve, pitaćete se, ovo ma veze sa samoćom? Ima veze, i te kako ima. Na Kipru nema svemoćnih i sveprisutnih političara tipa Ex Sijatelstva i Overlorda. Ali ima institucija.
Kojih kod u nas, Srba, nema. Sve poluge moći završe u rukama jednog čoveka, a „institucijama“ i nama, sirotinji raji, preostaje samo da se molimo dragom Bogu da ta moć ne dopadne šaka nekog Miloševića, nego da je fasuje neki dilber nesklon nasilju i ubijanju političkih protivnika. To je posledica vrlo starog, a naopakog shvatanja države Srbije kao srpskog Pijemonta. Evo kako to (približno) izgleda u praksi: Nemamo mi vremena da se bakćemo ekonomijom i institucijama, bar ne dok pod isti krov ne okupimo sve Srbe ovoga sveta. Pa kad se, braćo, okupimo, stavimo prste u uši i zapevamo, onda ćemo se baviti tim tricama i kučinama. Eto, to je državna politika koja je upropastila Srbiju i dovela je u situaciju da će joj skorih dana braća iz „dijaspore“, koje je onako pompezno htela da „oslobodi“, slati neku crkavicu da dibidus ne krepa. Rekao bih da je Vučić ukačio suštinu problema i da sad pokušava da povadi vekovno trnje iz srpske državne mindže. Na taktičkom nivou vlada kojoj potpredsedava jeste i traljava i bangava – mada ne traljavija od prethodne – ali u strategijskom smislu na dobrom je putu. Ali – znamo to iz srpske prakse – guzice za strategiju ne haju. Guzice hoće da dobiju sve na tacni, sve odmah i sve bez ikakvog truda. Pa se posle čude kad im ga surdukne Crven Ban.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
