Strategija ruske liberalne elite je jasna: Pomirite se sa Putinom

Umesto toga, uglavnom su se prilagodili, preoblikujući sebe na načine koji im osigurava opstanak u onome što sve više izgleda kao stanje trajnog konflikta, pišu za Gardijan, Andrej Soldatov i Irina Borogan, ruski novinari u egzilu u Londonu i autori knjige „Our Dear Friends in Moscow: The Inside Story of a Broken Generation“.

U atmosferi represije, visoki ruski zvaničnici i javni intelektualci, kojima je povereno da upravljaju zemljom i oblikuju mišljenje i raspravu u društvu, i dalje su nevoljni da direktno izraze ono što zaista misle.

Narativi koje nude kroz kulturu stoga predstavljaju neke od najjasnijih izraza kako oni vide svoju ulogu u ratnoj zemlji.

Ove godine, Moskva je bila domaćin dve velike ceremonije nagrada pod pokroviteljstvom vlade – jedne za knjige i jedne za filmove.

U oba slučaja, organizatori su igrali na sigurno, ponavljajući poznate teme, mnoge ukorenjene u sovjetsku kulturu i mitologiju iz ratnog perioda. Nagrade su uglavnom dodeljene ljudima unutar istog kruga – u većini slučajeva porodicama poznatih kulturnih ikona iz sovjetske ere.

Na festivalu knjiga, glavnu nagradu dobio je Nikita Mihalkov, slavljeni sovjetski i ruski filmski reditelj, poznat po mnogim stvarima, ali ne po pisanju knjiga.

Porodica Mihalkov bi sa velikom razlikom pobedila u bilo kojem takmičenju za porodicu koja je najduže bila najbliža Kremlju.

Nikitov otac, Sergej, napisao je sovjetsku nacionalnu himnu pod Jozefom Staljinom, prepravio je tokom „otopljavanja“ i ponovo je revidirao pod Putinom. Nikita, sada u 80. godinama, je očigledan imperijalista i blizak saveznik Putina.

Glavna filmska nagrada dodeljena je interpretaciji priče iz Drugog svetskog rata, koju je koproducirao sin još jednog poznatog sovjetskog glumca.

Ovaj visokoenergetski patriotski triler govori o hrabrim i inteligentnim oficirima vojnih kontraobaveštajnih službi iz Staljinovog perioda, koji igraju igru mačke i miša sa nacističkim saboterima iza linija Crvene armije, dok se vojska priprema za veliku ofanzivu.

Film je zasnovan na knjizi napisanoj 1970-ih i već je imao dve filmske adaptacije, od kojih je najnovija objavljena 2000. godine.

Filmski festival pokrenuo je i nadgledao Nikita Mihalkov. Ministarka kulture Rusije, Olga Ljubimova, inače učenica Mihalkova, prisustvovala je ceremoniji dodele nagrada, sedeći pored svog pokrovitelja.

Ljubimova je ponosna potomkinja još jednog legendarnog sovjetskog glumca, a njena porodica decenijama je bila bliska porodici Mihalkov. Nijedan film ili knjiga prikazani na festivalima nisu sadržali znak neslaganja, pa čak ni suptilne alegorijske kritike stanja u Rusiji. Svi su bili što je moguće direktniji i lojalniji.

Kao istaknuta i dobro povezana članica ruske elite, Ljubimova je možda najjasniji primer kako se ta elita prilagodila ratnoj realnosti. Svoju karijeru je započela početkom 2000-ih kao ambiciozna televizijska novinarka, ali je od samih početaka oslanjala na svoje veze sa Mihalkovom i Ruskom pravoslavnom crkvom.

Ipak, rado je mešala sa moskovskim liberalima – početkom 2000-ih još je izgledalo moguće razvijati karijeru bez prevelikog obraćanja pažnje na Kremlj. I mi smo sami nekada pripadali toj grupi.

Neki od njenih prijatelja i poznanika bili su potomci istaknutih sovjetskih porodica i osećali su nostalgiju za statusom koji su izgubili raspadom Sovjetskog Saveza.

Kao novinari, mnogi su izveštavali sa post-sovjetskih žarišta 1990-ih – Južna Osetija, Abhazija, ali i Srbija – i uverili su se u postojanje velike američke zavere protiv ruskog carstva i njegovih tradicionalnih saveznika.

Većina njih, ambicioznih, želeli su da imaju ulogu u ruskoj istoriji. Uverili su se da se u zemlji poput Rusije to može postići samo služeći vladaru: ili si ‘unutra’ ili si ‘spolja’ – a ako si spolja, gubitnik si.

Ovu logiku su prihvatili još pre 2022. Sada, u vreme represije usmerene na mnoge ruske državne institucije – uključujući ministarstvo kulture – ova logika deluje još opravdanije.

Ali upravo je Ljubimova verovatno dala najsažetije objašnjenje zašto ljudi poput nje biraju stranu Kremlja. Kada je Moskva bila duboko potresena masovnim protestima 2010-2011. protiv Putinovog povratka u Kremlj, njeni liberalni prijatelji pridružili su se demonstracijama.

Ona je odgovorila objavljivanjem na mreži onoga što je nazvala „Ljubimovin manifest za preživljavanje u ovoj brutalnoj Rusiji: Ležim na leđima, raširim noge, duboko dišem, pa čak pokušavam i da uživam u tome“.

Ova oštra formulacija je ekstremna, ali oslikava širi način razmišljanja unutar ruske elite danas: kombinaciju ambicije i prilagođavanja sve osvetoljubivijem političkom režimu.

Mnogi biraju prilagođavanje jednostavno zato što ne vide drugi način da ostanu deo sistema i istorije. Karijera Ljubimove izgleda kao potvrda ovog pristupa: pet godina nakon objavljivanja svog manifesta, postala je savetnica u Ministarstvu kulture, a pet godina kasnije Vladimir Putin je imenovao za ministarku.

Od 2022. godine, njeno ministarstvo je aktivno uključeno u promociju rata u Ukrajini i rusifikaciju okupiranih teritorija.

Ali duboko u sebi, Olga Ljubimova i njoj slični i dalje žele da budu prihvaćeni na Zapadu. Evropska zabrana putovanja pokazala se kao jedna od najtežih kazni za ruske zvaničnike, od kojih su mnogi na početku rata verovali da neće dugo trajati i da će se uskoro vratiti u Pariz i Beč. Posle četiri godine, ta iluzija je nestala, ali želja nije.

Kada je papa Franja preminuo u aprilu 2025. Putinova odluka da pošalje Ljubimovu u Rim na sahranu smatrana je velikodušnim poklonom i izazvala je zavist među mnogim zvaničnicima.

Kao i oni, i ona je bila pod zabranom putovanja u EU od decembra 2022. a zabrana je ukinuta samo za tu priliku. Video-snimak iz Bazilike Svetog Petra, na kojem ministarka sa poštovanjem dodiruje papin kovčeg, ponosno je objavljena na njenim društvenim mrežama.

Mesec dana kasnije objavljeno je da će Ljubimova ponovo putovati u Rim, ovog puta na inauguracionu misu pape Lava XIV. Međutim, tada nije došla. Prema Kremlju, putovanje je propalo zbog „tehničkih neusaglašenosti u njenoj ruti leta“.

U stvarnosti, njenom avionu nije bilo dozvoljeno da uđe u evropski vazdušni prostor.

Ove godine, umesto u Evropu, imala je zvanične posete Brazilu i Kataru – u skladu sa ruskim geopolitičkim zaokretom.

Na društvenim mrežama istakla je da je međumuzejska saradnja sa Katarom jedna od najperspektivnijih oblasti partnerstva. Očigledno, to bi trebalo da bude ratna zamena za moskovsku saradnju sa Luvrom i drugim zapadnim muzejima, koja je trajala tokom Hladnog rata, ali je sada prekinuta.

Granice prihvatljivog ponašanja se sužavaju, a elita koju ona personifikuje prilagođava se tome. Suočeni sa onim što liči na trajni rat, izabrali su prilagođavanje, internalizaciju i, na kraju, izolaciju.