Vladimir Arsenijević: Nema napretka bez suočavanja sa zlom iz 90-tih, a studentski protesti pokazuju da se u tome ni za pedalj nismo promenili

Kao što je objavljeno, Arsenijević je napadnut u subotu, dok je pripremao prostor za komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici, kada ga je sačekala grupa od tridesetak mladića koja ga je fizički napala, vređala i grafitima kojima se veličaju ratni zločinac Ratko Mladić i Vojska RS oskrnavila prostor na kojem je trebalo da bude održana komemoracija.

Pozivu Pulskog festivala da u znak podrške Arsenijeviću što više publike dođe na premijeru filma „3 nedelje posle“, odazvali su se mnogi Puljani – u ponedeljak je ispred INK gde se održavala projekcija kolona ljudi strpljivo čekala da uđe u salu, a učesnici festivala su na projekciju došli zajedno iz Festivalskog centra.

– Ja sam rođen u Puli i ovde sam odrastao, tako da me ljudi pomalo doživljavaju kao svog, a što se tiče situacije od pre nekoliko dana, taj događaj je eksplodirao po medijima i kod nas i u regionu, a bogami i šire. Meni stižu reakcije sa svih strana, što je sjajno – izjavio je Arsenijević za Danas u razgovoru koji smo napravili nakon premijerne projekcije „Tri nedelje posle“.

– Ali, nije stvar u tome da ja osećam lično zadovoljstvo zbog toga, jer smo mi u Udruženju Krokodil objektivno imali mnogo dramatičnije situacije, nama su upadali huligani u prostorije, vandalisali, i to su neke stvari sa kojima mi živimo, ali su reakcije na to izostajale. Ako ovo prebijanje koje sam doživeo govori u prilog tome da se atmosfera u Srbiji vezano za to što se događa malo pomeri i malo počne da se menja, onda je to dobro.

-Sada imamo da već nekoliko dana nakon ovog događaja stižu jasni signali da je neko i u Evropi sabrao „dva i dva“ i sagledao našu situaciju, i čini mi se da će neko ipak podneti neke posledice, što se do sada nije događalo. Jer upravo je odsustvo reakcije strahovito omoćilo te nasilnike, tako da se oni i ne boje da se ponašaju na taj način. Ako unesemo malo straha u taj njihov ambijent, biće dobro – kaže Arsenijević, koji se odmah nakon premijere vratio u Beograd.

U ovoj priči iz Pule svakako treba istaknuti da je i mimo skandalozniog događaja sa Arsenijevićem film „3 nedelje posle“ već pratilo značajno interesovanje festivalske publike i kritike – on je stigao na 73. festival u konkurenciju za Zlatnu arenu u programu Manjinske koprodukcije, pravo sa festivala u Karlovim Varima, na kojem je pre nekoliko dana osvojio prestižnu nagradu Europa Cinemas Label za najbolji evropski film.

O njegovom nastanku koji je trajao gotovo deset godina, pred početak projekcije govorio je glumac Branislav Trifunović, koji je i producent filma, a objašnjavajući da je reč o istinitoj priči o vršnjačkom nasilju, svoje obraćanje publici završio je rečima: „Smrt fašizmu“.

U INK ni Arsenijević nije pomenuo događaj od pre četiri dana, izjavio je samo da tema ovog filma, nažalost, nikako nije vesela i da ne može da kaže publici da će uživati. Naprotiv, kako je napomenuo, ova priča je vrlo uznemirujuća – prati grupu srednjoškolaca koji tri nedelje posle samoubistva svog druga zbog maltretiranja koje je doživljavao u školi, kreću na ekskurziju.

Tokom putovanja, isplivavaju pitanja vršnjačkog nasilja, surovosti, odsustva saosećanja prema dečaku koji je izgubio život, neodgovornosti društva koje to nasilje predstavlja kao normalno ponašanje…

Na naše pitanje da li je nasilje u našem društvu postavljeno kao sistem koji se podstiče i afirmiše, Arsenijević kaže:

– Mi smo se u Udruženju Krokodil mnogo bavili mehanizmima nasilja, i ko na kraju krajeva upumpava nasilje u društvo, i taj naš projekat jasno dokazuje da političke elite svesno rade na tome da se održava atmosfera nasilja. I to je ono što je odlika našeg društva, a sada je to dostiglo jedan intenzitet koji je postao potpuno nnormalan.

Živimo u jednoj vrsti rolerkostera, to je čak i u mojoj glavi – mene su tukli pre dva dana na platou ispod Brankovog mosta brutalno, a ja sam već danas u nekom drugačijem stanju duha. Jer mi smo stalno u tom cunamiju – jedna stvar smenjuje drugu, na svemu što se dešava možemo da se zadržimo praktično nekoliko minuta, tako da to sve zajedno pravi jedan užasan speed ball, i to je jedan veliki segment naše realnosti.

U ove dve godine protesta, kako objašnjava, nasilje je još opasnije eskaliralo, vlast je dovela ljude do ivice i postavila ultimatum – ili će biti lojalisti ili će ćutati, ili ih više neće biti… I mi smo prosto navikli na činjenicu da živimo u tom nasilnom okruženju.

– Recimo, dovoljno je čak i malo istupiti iz Beograda, iz Srbije, i otići negde drugde, i onda se vratiti, u taj osećaj vizuelnog šoka, nad strahovitom saturacijom tih poruka mržnje, agresivne političke borbe koja se odvija na zidovima naših gradova, i to je nešto sa čim živimo, pored čega prolazimo svaki dan. Dovoljno je da prođete pored običnog kioska u Srbiji, i već same naslovnice tih tabloida su dovoljne da vas zatruju za čitav dan.

Na pitanje Danasa da li smo stekli toleranciju na nasilje, i da li je upravo to ono što je najužasnije u našem društvu, Arsenijević kaže:

– Nažalost, to jeste najužasnije, i ljudi su to smestili u neki zahodak kao da se ne događa, ali to nije tačno. Mislim da nasilje jako uznemirava našu energiju, naš unutrašnji mir, i to je ono što uvek vidimo u našem društvu – koliko su ljudi u napetosti, koliko je atmosfera spremna da svakog trenutka eskalira i pukne.

I onda šta dobijate – dobijate makar jedan segment mlade generacije koja je naprosto uronjena u tu atmosferu, koja je odrastala u tome od nultnog dana, i oni se ponašaju na jedan određeni način. I to je ono, kako ističe, što su želeli da predstave u filmu „Tri nedelje posle“, a nekom čudnom, bizarnom koincidencijom je njega zateklo ispod Brankovog mosta:

– Ljudi koji su mene tukli su golobradi mladići od možda 17-18 godina, i moja elementarna misao je tada bila da ja mogu da im budem otac, da im budem deda, i to je ono što je problem. I opet mi se javila jedna moja uznemirenost još od 90-tih godina – na mene je strašno snažan utisak ostavilo nešto što je rekao pozorišni reditelj iz Slovenije Dragan Živadinov, vezano za iskustvo tokom 90-th godina: Izgleda da će naši unuci biti naša prava deca. I mi smo sada došli u situaciju kad ja razmišljam i bojim se da će naši praunuci biti naša prava deca.

U filmu „Tri nedelje posle“ vidimo jedno zastrašujuće pravdanje zločina, kad drugarica o svom školskom drugu kaže da je on po prirodi bio preosetljiv a ne zato što su gamaltretirali, i da bi se svakako ubio kad-tad. O tome kuda nas kao društvo i ljude vodi ovakva surovost, odsustvo empatije, ljudskosti, odgovornosti, Arsenijević podseća da je ova priča snimljena po istinitom događaju.

– Istorijat ovog filma doseže deset godia unazad, kada me je Bane Trifunović pozvao i predložio, a poznajemo se godinma i prijatelji smo, da radimo film o dečaku Aleksi Jankoviću koji se ubio, što je ostavilo strašan utisak na nas. Nažalost, posle toga su se desile mnoge strašne stvari, uključujući i „Ribnikar“, i stvar je esklirala strahovito.

Razgovarajući o filmu Bane i ja smo otišli kod Aleksine majke u Kragujevac, taj razgovor s njom je trajao skoro sedam sati, ona nam je ispričala da se Aleksa ubio posle jako dugog perioda maltretiranj od strne jedne male grupe u školi. U tu lavinu su se lagano uključivala sva deca, dok na kraju čitav razred nije učestvovao u njegovom maltretiranju, a nastavnici su to ili poprilično podržavali ili nisu reagovali. I Aleksa se onda ubio, skočio je sa terase.

Na njegovu sahranu, kako nam je ispričala, niko nije došao iz škole osim dve devojčice, a onda su samo tri nedelje kasnije zajedno sa nastavnicima svi otišli na ekskurziju. I meni je istog trenutka bilo jasno da je ta ekskurzija početak onoga što mi želimo da ispričamo u filmu: kako sa tim kosturom u ormanu jedan razred odlazi na prividno lep događaj, što ekskurzija jeste za doba aolescencije, kako tokom tog putovanja dolazi do eksplozije i istina izlazi na površunu, i kako, zapravo, niko tu nije nevin – objašnjava Arsenijević.

I to je, kako ističe, ta spirala, zato na kraju filma čak i ta krajnja žrtva, dečak koji je dobar, nema gde da ode od svojih vršnjaka, i vraća se u samo središte tog surovog okruženja, jer sve drugo je samo strah i samoća…

S druge strane, o tome da li je deo tih mladih tinejdžera koji j dao podršku studentima u ove dve godine protesta pokazao zrelost, saosećanje i odgovornnost, Arsenijević kaže da on suštinski ne veruje u generacije.

– Kod nas u Krokodilu, recimo, rade jako mladi ljudi, koji su rođeni od 2000-te godine naovamo, znači dvadesetogodišnjaci, koji su fantastični. Ali, u toj mladoj generaciji imate i one druge, a to isto možemo da kažemo i za neku našu generaciju, i one pre i nakon 90-tih godina. Ko može da garantuje da je generacija kojoj pripada po bilo čemu bila bolja ili lošija od bilo koje druge. To su naprosto realnosti – smatra Arsenijević.

– Recimo, u našoj generaciji nije bilo ovakve vršnjačke surovosti i nasilja, ali neki su iz te vaše i moje generacije zdušno otišli na ratišta 90-tih, ne kažem da su oni proizveli te događaje, ali videli smo da kada je trebalo činiti zločine, kada je trebalo činiti masovna ubistva, da oni ni po čemu nisu pripadali svetu u kojem smo mi do tada živeli. Ko je nas učio tome u bivšoj Jugoslaviji, mi nismo imali pojma ni o kakvoj mržnji.

Sećam se kao dete, u nekoj knjizi je bila slika iz jasenovačkog logora, jedna užasavajuća fotografija – čuvarke logora koja u ruci drži ljudsku glavu. Sećam se da mi je u tom užasu koji sam osećao sinulo kroz glavu da ona nije mogla da drži tu ljudsku glavu čitavog svog života. Da je bio taj period kad nije bilo rata i kad je ona išla na pijacu, kuvala ručak, možda imala i decu, a onda se pojavio period da ona može da drži ljudsku glavu u ruci i čini zločine.

Arsenijević se seća i promocije romana u „Potpalublju“ negde u Srbiji 90-tih godina.

– Meni su onda ukazali na jednog kelnera u kafani u koju smo seli nakon promocije, za koga se znalo da je činio zverstva pošto je bio mobilisan, a onda se vratio i mirno nastavio da bude kelner. U tom ambijentu se to ne čini, ali tamo gde se čini odjednom se taj njegov kapacitet za zločin pokazao u punoj veličini.

Jer, kada vi stvorite društene okolnosti da mogu da se čine zločini i nasilje, šti sam lično osetio ovih dana sa tim izrazito mladim, golobradim ljudima, onda je sve dozvoljeno.

Na naše pitanje da li kao društvo možemo da imamo nadu ako se i dalje okreće glava od događaja 90-tih godina, ako se negiraju zločini napravljeni u ime našeg naroda, ako se ljudi koji žele da obeleže godišnjicu genocida u Srebrenici prebijaju…, Arsenijević objašnjava:

– Srebrenica je naša velika sramota, i nažalost, ne samo sramota, nego je nešto što će remetiti naš napredak u godinama dok se ne suočimo sa tim jako negativnim nasleđem 90-tih godina. Bojim se da ta spremnost još uvek nije u nama, i da studentski protesti pokazuju da se nisu pomerili ni za pedalj prema tim problemima.

A naši problemi su delimično u tome da se smeni današnja vlast. Ali, dok se ne smeni čitavo stanje duha koji reprezentuje ono što je današnja vlast, bojim se da se ništa neće promeniti – ističe Vladimir Arsenijević.