Zašto porodice ruskih elita i dalje žude za životom na Zapadu?

Krivonogih nije jedinstven slučaj, piše Moskovski tajms (The Moscow Times).

Uprkos obećanjima zapadnih prestonica da će zatvoriti vrata ruskom režimu i onima koji ga podržavaju kao kaznu za invaziju na Ukrajinu, bezbroj federalnih, regionalnih i opštinskih zvaničnika širom Rusije ima članove porodice koji i dalje žive i studiraju na Zapadu.

Jedan ruski državni zvaničnik rekao je za Moskovski tajms da je nakon invazije punog obima na Ukrajinu zamolio svog sina, koji je tada studirao u Velikoj Britaniji, da se vrati u Rusiju iz straha da bi mogao biti izložen represiji zbog toga što je ruski državljanin.

Međutim, zvaničnik je priznao da i dalje želi da njegov sin završi obrazovanje na Zapadu.

Druga zvaničnica rekla je da je poslala svoju ćerku na školovanje u jednu zemlju Evropske unije. Ćerka se kasnije upisala na fakultet u istoj zemlji i sada odbija da se vrati u Rusiju.

„Sada ima 25 godina i provela je polovinu života van Rusije, živeći na Zapadu. Više ne želi da se vrati kući. Čini se, koliko god to meni bilo bolno, da moram da prihvatim da njen ‘dom’ više nije ovde, već tamo“, rekla je zvaničnica.

Oboje su govorili pod uslovom anonimnosti.

Iako se zvaničnici trude da ove priče drže u tajnosti, posebno nakon što je invazija na Ukrajinu ponovo usmerila pažnju na to gde im se nalaze članovi porodice, postoji mnogo primera koji su poznati javnosti.

Sinovi Vladimira Jakunina, bivšeg šefa državne kompanije Ruske železnice i nekadašnjeg Putinovog saveznika i oficira KGB-a, žive i rade u inostranstvu. Jedan od njih ima britansko državljanstvo.

Svetlana Gradvol, najstarije dete Radija Habirova, predsednika Baškortostana, godinama živi u Austriji. Diplomirala je na Bečkom univerzitetu za ekonomiju i biznis, a prema informacijama koje je objavio regionalni portal Prufy, udata je za austrijskog finansijskog stručnjaka i vlasnica je foto-studija u glavnom gradu Austrije.

Gradvolina mlađa sestra, Rita Habirova, takođe živi u inostranstvu. Nakon što je 2020. diplomirala na Kraljevskom koledžu u Londonu, i dalje živi u Londonu i radi u sektoru marketinga za brend za negu kože Skin + Me, navodi se u istrazi Navalny LIVE-a.

Jedna istraga iz 2023. godine otkrila je da ćerka Alekseja Žuravljeva, poznatog po ratnohuškačkoj retorici i poslanika Državne dume iz Voronježa, živi u Austriji sa svojim austrijskim suprugom i da ne podržava rat.

Julija Rišar, ćerka sankcionisanog guvernera Lenjingradske oblasti Aleksandra Drozdenka, već godinama živi u Francuskoj, gde sa svojim francuskim mužem poseduje firme i nekretnine.

Da su ti rođaci obični ljudi, a ne deca porodica sa statusom i bogatstvom (koje je u mnogim slučajevima stečeno kroz korupciju), njihovi životi bi izgledali sasvim drugačije, piše The Moscow Times.

Na primer, kvalitet obrazovanja u prosečnoj školi u ruskim regionima neuporediv je sa onim koji se dobija u privatnim školama u inostranstvu.

Nedavna studija ruskih ekonomista Ilje Prahova i Alana Gadzaonova pokazala je da maturanti iz ruskih regiona u proseku postižu niže rezultate na državnim ispitima u poređenju sa svojim vršnjacima iz Moskve i Sankt Peterburga. To ukazuje na ozbiljne razlike u ukupnom kvalitetu školskog obrazovanja i dostupnosti kvalifikovanih nastavnika i mentora.

Čak i maturanti iz ruskih regiona sa visokim ocenama češće upisuju niže rangirane i manje poznate univerzitete zbog nedostatka informacija o sistemu visokog obrazovanja ili finansijskih prepreka.

„U Sankt Peterburgu postoji nekoliko dobrih škola i ima mnogo više vannastavnih programa nego u školama u regionima“, rekla nam je jedna koleginica iz Sankt Peterburga. Zbog bezbednosnih razloga nismo naveli njeno ime.

„Ali prosečna škola u nekom predgrađu je verovatno užasna. Ja sam išla u takvu početkom 2000-ih. Nastavnici su nas stalno vikali, a umesto časova biologije, pevali smo ratne pesme. Sama poseta takvoj školi je traumatična“.

Još jedan poznanik, koji je išao u seosku školu u predgrađu Voronježa, ispričao je slično iskustvo.

„Imali smo prilično katastrofalnu školu. U blizini je bila crkva, a sveštenik nas je često posećivao i pričao nam lude, antinaučne priče o telegoniji (teorija naslednosti) ili o tome kako voda ima memoriju“, rekao nam je.

„U istoriji naše škole bilo je samo nekoliko ljudi koji su otišli da studiraju u Moskvu, a nastavnici su ih predstavljali kao primer svima. Većina mojih drugova je posle 9. razreda išla u tehničke škole. A posle 11. razreda samo je nekoliko njih upisalo Državni univerzitet u Voronježu, što je po standardima naše škole smatrano uspehom“.

A da ne govorimo o osnovnoj infrastrukturi. Prema podacima projekta To Be Precise, najmanje 3.900 škola u Rusiji nije opremljeno kanalizacionim sistemom. U republikama Saha i Dagestan, kanalizacioni sistem nedostaje u čak 41 odsto školskih zgrada.

Od početka invazije punog obima na Ukrajinu, ruski zakonodavci su više puta pokušavali da zabrane deci političara i zvaničnika da studiraju u inostranstvu, gest koji je verovatno imao za cilj da ubedi javnost da elite stoje uz ruski narod u ratno vreme.

„Ako želiš da promeniš svet, počni od sebe. Poslanici, gradonačelnici i zvaničnici ne bi samo trebalo da nemaju državljanstvo ili imovinu u inostranstvu već ni njihovi rođaci, uključujući decu, ne bi trebalo da žive ili studiraju u inostranstvu“, rekao je 2023. predsednik Državne dume Vjačeslav Volodin.

Ipak, činjenica da takav zakon još nije donet mnogo govori o tome kako elite u Rusiji zaista gledaju na obrazovanje svoje dece u inostranstvu.

Gde povući granicu između „dobrih Rusa“ i ostalih? Da li deca treba da dele krivicu za saučesništvo svojih roditelja u ratu i represijama režima? Koliko privatnosti zaslužuju kao ljudi koji nisu birali da budu javne ličnosti?

To su pitanja sa kojima se moraju suočiti evropski, britanski i američki kreatori politika.

Ovo čak ne uzima u obzir činjenicu da bi masovna zabrana porodicama ruskih zvaničnika išla na ruku Kremlju, dodatno jačajući narativ o diskriminaciji ruskih građana na Zapadu.

Međutim, jedno je sigurno: ako porodice ruske vladajuće klase vode lagodan život na Zapadu, to donekle smanjuje šanse za nuklearnu apokalipsu.

Uvek postoji neka svetla tačka, zar ne?