Znakovi pored puta

Prevodilačka epizoda sa Mandeline komemoracije samo je povod za kratki prikaz drugog izdanja knjige „Pobuna masa“ (Alef, Gradac) španskog filozofa Ortege i Gaseta. Ja sam je ponovo pročitao (nisam siguran da l četvrti da l peti put) i toplo je preporučujem svima kojima je dodijala gungula i dreka. Jedna od ključnih misli Ortegine knjige jeste da nije problem u postojanju, pa i svudaprisutnosti, klateža i ološa, nego da problem nastaje onoga momenta kada se klatež i ološ – filozof tvrdi u akutnom nedostatku boljih – dokopa vlasti i kada počne da okolini diktira svoju naopaku „filozofiju“ i još naopakiji ukus. Leka za tu boljku, smatra Ortega i Gaset, nema na pomolu, mada ne isključuje slabašnu mogućnost da bi se iz pobune masa možda moglo ispiliti i nešto dobro. Otkuda jednom par ekselans pesimističkom misliocu toliki optimizam. Eh, otkuda? Čovek je tekstove sabrane u knjizi pisao pre nekih osamdeset godina, a od tog doba naovamo sve ono o čemu je zloslutno pisao višestruko se pogoršalo. Evo recimo da je urednik knjige, moj drug Branko Kukić, nekim slučajem objavio pobunu masa u Službenom glasniku, otišao bi Ortega i Gaset (kao katolik) pod nož, pa u stari papir ili u Ljušićevo dupe. Što mu, kad bolje razmislim, izađe na isto.

Ima u „Pobuni masa“ jedan paradoks koji mi je – prilikom ovoga čitanja – privukao pažnju. Bez obzira, piše Ortega, što se broj stanovnika u nekoj zemlji smanjuje, masovnost, zagužvanost i pometnja postaju sve veće. Nas Srba je, ako je verovati popisu, nekih pedesetak hiljada manje nego pre deset godina, a opet, krkljanac je deset puta veći. Ima li bar tome leka. Ima! Vlada Srbije pod hitno treba da angažuje onog Obaminog prevodioca, da ga dobro plati i pusti da mlatara rukama, a onda da to neko prevede na srpski. Imalo bi više smisla.