Biti civilizovan nije igra

On i Duško Otašević su bili glavni krivci za kreiranje i lansiranje lika i dela izmišljenog umetnika Ilije Dimića, avangardiste i vazduhoplovca, heroja Španskog građanskog rata. Podsetimo da je premijera njegove umetnosti upriličena 1990. u Galeriji Sebastian, a u filmu, kojim je juče počela promocija o ovom fenomenu, da se videti kako je baš u tom trenutku jedno vreme nestalo – „zemlja koja se raspada i užas koji nas je saleteo“, primetio je reditelj Goran Marković. On je rekao i da bi se Ilija Dimić mogao nazvati fantomom slobode i da na to ne bi imali primedbe ni autor filma „Fantom iz opere“, a još manje Bunjuel.

„Iza svakog velikog umetničkog dela stoji igra“, istakao je Marković dodavši da su se Dušan Otašević i Branko Vučićević veoma zabavljali stvarajući ličnost ovog fantoma, da nisu znali, niti im nije je bilo važno, da će Ilija postati sasvim ozbiljna pojava koja će se vremenom izboriti za svoj nefantomski status.

„Što se tiče igre i igranja mislim da je tu važnu ulogu odigrao Branko. Duško je imao teži zadatak da otelotvori Ilijino delo što je zahtevalo mnogo rada i imaginacije dok se Branko stvarajući lik tog umetnika morao osloniti isključivo na lakoću igranja. Kao što je poznato – za tango je potrebno dvoje, a u okretnim igrama jedan mora voditi. Zašto mislim da je to bio Vučićević. Zato što njegov čitav život svedoči o sasvim nehajnom odnosu prema sopstvenom liku i delu. Tom čoveku sopstveno mesto u kulturi ovog grada i ove zemlje, jednostavno, nije bilo važno. On se sa sobom poigravao isto kao što se zabavljao izmišljajući život Ilije Dimića. To međutim ne znači da se mi moramo prema Branku Vučićeviću odnositi na isti način. Naša je civilizacijska obaveza da njegovu ličnost i ono što je ostavio iza sebe zabeležimo, obradimo i nađemo odgovarajuće mesto. Jer biti civilizovan nije nikakva igra“, zaključio je Goran Marković.

Jovan Čekić, koji je uz Irinu Subotić i Branislav Dimitrijevića, jedan od autora tekstova u katalogu izložbe, rekao je da njemu bila najzanimljivije da utvrdi na koji način su osnovna pravila igre koju je postavio Vučićević povezana ili se prelamaju kroz ono što tangira ovdašnju scenu. Čekić je to imenovao Brankovim dadaizmom, zapazivši još da je delovanje dvojice prijatelja i umetnika zapravo njihova strategija otpora prema zaslepljenosti, prećutkivanju i palanačkom načinu življenja kojem je sklona ovdašnja sredina.