Bivši YU prostor nezainteresovan za kulturnu promociju

P { margin-bottom: 0.21cm; }

* Kako je došlo do Vašeg gostovanja u ovom žiriju?

– Balet je „mali svet“, a organizatorima takmičenja stalo je da pozovu ljude koji nisu aktivni u Srbiji da bi bodovanje i ocenjivanje bilo što objektivnije. U interesu im je i da ti ljudi dolaze s prostora bivše Jugoslavije, da bi se uspostavila suradnja koje više nema. Kao prvak LJubljanskog baleta prvi put sam bila na ovom takmičenju pre šest godina. Ovo je bio drugi put da su me pozvali. Imala sam sjajne kolege u žiriju: Aleksandra Neškova, koji je završio školu baleta u Novom Sadu, a sad je prvak u Atini, i gospođu Iskru Ring. Ona je završila baletsku školu „Lujo Davičo“ u Beogradu, malo bila u beogradskom pozorištu, a onda igrala u Geteborgu i Stokholmu, gde je osnovala Pedagošku akademiju za igru.

* Da li između Beograda i Slovenije može da se napravi bilo kakvo poređenje kad je reč o negovanju i popularizaciji baleta?

– Mi u Sloveniji imamo samo dve, a vi tri baletske škole, ali vi ste i mnogo veća zemlja. Slovenija ima dva miliona stanovnika, a s kvantitetom dolazi i veća mogućnosti za bolji izbor. Kad ima puno talentovane dece, kroz postojeći sistem mora da im se da znanje. Tokom ova tri dana takmičenja mi smo u žiriju razgovarali i o tome šta se dešava u baletu u Skandinaviji, Grčkoj, Srbiji… Pričali smo manje-više o pozorištima, budućnosti sve te dece koja su dobila apsolutnih 100 bodova i koja su danas laureati u svojoj grupi… Došli smo do zaključka da na prostorima bivše Jugoslavije postoji veliki problem – nema smene generacija u pozorištima. Imamo pune škole dobre dece koja nemaju šanse da rade u pozorištu. To je svuda problem, pa i u LJubljani. Problem je i to što je naša profesija izgubila bonifikaciju, pa baletski igrači više ne mogu da prestanu da rade sa 40 godina – sistem je to produžio. To nije stvar za koju bi se moglo reći „nema para“ – za to nije potreban novac, nego promeniti mišljenje i vrednosti. Ja smatram da je strahovita vrednost imati tako dobru decu, s toliko znanja koja za 20 godina mogu da vode pozorište, mislim kao plesači. U tome je i neka tradicija. Ali, nešto je tu negde krenulo naopako.

* U Srbiji je balet je jedva dobio status u Zakonu o kulturi. Kakva je situacija s položajem ove umetnosti u Sloveniji i koliko na to učite članstvo u EU?

– Obe baletske kuće u Sloveniji su državne institucije. Nikad nije bilo sporno da li balet je ili nije umetnost. Do tih problema i pitanja, hvala Bogu, nismo stigli. Sa EU su se, naravno, otvorila mnoga vrata – mnoge stvari su postale jednostavnije, nema više nekakvih papira i uvjeta, ali s druge strane to je donelo da pozorište postane globalni svet, a tu se gubi identitet. Tu je i briga o vlastitoj liniji edukacije, jer se danas taj prostor nekako mnogo suzio, pa ima hiljade plesača godišnje koji traže ugovor po pozorištima u Evropi.

* Kako ocenjujete umetničku saradnju Srbije i Slovenije posle raspada velike Jugoslavije?

– Meni je jako žao, a o tom smo i u žiriju razgovarali, što posle završetka rata nijedno pozorište bivše Jugoslavije nije imalo snage da to opet negde skupi. Problem nije u ljudima u pozorištu, nego se uvek naiđe na neka vrata gde kažu: „To je previše, nemamo para“. Saradnje i razmene nema, nažalost, ni sa Hrvatskom, iako između Zagreba i LJubljane ima samo 120 kilometara. Ja se nadam da će do otvaranja i saradnje doći što pre, mada su sva ministarstva kultura u lošem stanju, a države izgleda da nemaju interes da kultura bude najbolja promocija.

* Zbog čega je na prostoru bivše Jugoslavije kulturna diplomatija u tako lošem stanju?

– To je dobro pitanje. Unutar svake od ovih država ima toliko puno stvari oko kojih treba da se bori, bilo da je reč o pozorištu, filharmoniji, filmu… da jednostavno nema prostora i za brigu o saradnji. Ja verujem da bi, ako bi se našao neki pojedinac koji bi imao vremena i snage da se na tom području otvore vrata, to bilo veoma lako i svima drago. Samo nam treba inicijativa ili neki Rokfeler…

* U Beogradu je prošle nedelje gostovao koreograf Eduard Klug, direktor Baleta SNG Maribor s produkcijama starim desetak godina, ali koje se još uspešno igraju širom sveta. Koje umetničke tendencije i repertoarska politika preovlađuju danas u slovenačkom baletu?

– U Sloveniji postoje dve dve baletske kuće – SNG u LJubljani i Mariboru, koje se još baziraju na klasičnom repertoaru, ali stalno dolaze, kako mi to zovemo, suvremeni ili neoklasični koreografi. U LJubljani smo sad imali premijeru „Doktora Živaga“, koreografiji braće blizanaca Jiržija i Otoa Bubeničeka, Čeha koji su dugo igrali kod DŽona Nomajera u Hamburgu. Oni su napravili prvu praizvedbu „Doktor Živaga“ sa velikim uspjehom – to je sve na špic-patima, sve klasično, ali s potpuno drugim pristupom radu na baletskoj predstavi, koja je zapravo klasična, ali se glada kao film. To znači da imamo dosta različitih stilova, pristupa i koreografa. Što se tiče Rumuna Edvarda Kluga, on jeste direktor Baleta u Mariboru, ali se zaista svojim radom probio kao koreograf. To što radi u baletu u Štutgartu, Cirihu, Holandskom plesnom teatru u Hagu… jeste njegov lični koreografski uspeh. Za mene on je pre svega koreograf. Balet u Mariboru takođe traži balans između čiste klasike i nečeg novog. Kao i svuda, ako želiš dobre i afirmisane koreografe, moraš da imaš pare za takvu produkciju, a taj novac puno puta je prevelik za ono što LJubljanski ili neki drugi balet može da si priušti. Nije u pitanju šta bi želeo da imaš na repertoaru, sve se na kraju svodi na to šta možeš da imaš. Mi bismo da imamo Kilijana, ali okolnosti ne dopuštaju.

* Zbog čega se, posebno na prostoru bivše Jugoslavije, o klasičnom i modernom baletu govori kao nečemu što je suprotstavljeno, a niko ne pominje univerzalnost i lepotu pokreta. Kako to prevazići i zbog lakše popularizacije baleta, koji se kao i opera, danas smatra elitističkom, čak i prevaziđenom umetnošću?

– Tačno je da se prečesto stvari tako postavljaju. Mislim da je to nepotrebno, zbog toga što svako po sebi ima neki svoj svet, a sve je pokret i sve je ples. To bi trebalo da je svima jasno, kao i gde su razlike, ali ne u smislu razdvajanja i borbe jedno protiv drugog. Zapravo to bi trebalo da bude povezano, da se ne postavlja kao „mi smo elitisti, vi ste revolucionari“. Iako je takvo razmišljanje još dosta prisutno u Sloveniji, stanje se, ipak, izmenilo i savremena scena ima svoje mesto u kulturnom prostoru. Tu je Evropa mnogo dobrodošla – njima se proširio profesionalni svet, tako da mislim da su oni isto tako mnogo jaki.

*Šta Vi trenutno radite?

– Ja još igram u pozorištu, ali polako prelazim i na neka druga područja. Radila sam s jednom plesačicom na Belom i Crnom labudu sad kad je pripremano „Labuđe jezero“, a s diplomskim razredom srednje škole u LJubljani pripremala sam njihov diplomski nastup.

* Da li to znači da se okrećete pedagoškom radu?

– Pre ili kasnije sigurno.

* Šta za Vašu karijeru predstavlja Minkusov „Don Kihot“? Tim baletom ste počeli karijeru i s njim obeležili 25 godina baletske karijere, iako ste nagrađivani za druge predstave?

– Što bi rekli, svako ima svoju sudbinu. Potrebni su talenat, malo sreće, i puno dobrog rada. Prvi bi bio talenat, pa mnogo rada i dobar pedagog, a onda to malo sreće da te neko vidi i izvuče, jer u baletu jako lako propadneš kroz sito.

Još se nismo izvukli

* Da li ste igrali u Beogradu i da li imate pozive na saradnju sa Beogradskim baletom?

– Nikad nisam dobila poziv iz Beograda. Kad je počeo rat, sve je „zamrznuto“ – vreme je stalo, niko više nije dolazio. U tim lošim vremenima svi smo mi puno izgubili, što je sigurno ostavilo trag i u pozorištima. Ja smatram da se stanje još nije normaliziralo i da se još nismo izvukli.

Lična karta

Regina Križaj rođena je u Cirihu. Na scenu LJubljanskog baleta stupila je 1988, odmah pošto je završila baletsku školu u glavnom gradu Slovenije. NJena prva solistička uloga bila je Dulsineja u „Don Kihotu“, posle koje je ostvarila sve važnije role u klasičnom i modernom baletskom repertoaru. Od 2005. ima status prvakinje SNG LJubljana, nosilac je više prestižnih baletskih nagrada.