Cunami smeha i cunami suza

Priča počinje za vreme cunamija u Tokiju kada reditelj stupa u kontakt sa kompozitorkom muzike njegovog prvog igranog filma „Haustorče“ (1987), nedavno preminulom Jadrankom Stojaković. Ubrzo posle toga odlazi na proslavu mature u svoj rodni grad – Sarajevo, u kome će sasvim slučajno sresti jednog od nekadašnjih glumaca iz svog filma.

Potreba da sazna šta se desilo sa nekadašnjim dečacima iz njegovog filma – Bošnjacima, Srbima i Hrvatima (učenicima škole „Bratstvo i jedinstvo“ u Sarajevu), pokreće Mitrovića na put dug 50.000 kilometara, tokom koga će ih sve pronaći i dovesti „kući“ – u haustorče u kome su se igrali kao deca, prvi put zapalili cigaretu „na štipaljku“ i maštali o svetu odraslih, koji ih je kasnije vodio sve dalje od velikih želja i dečijih snova.

– „Haustorče“ je bio moj zakasneli diplomski film, koji sam snimao sa nekih 24-25 godina. Bio sam u vojsci i imao sam nekoliko meseci da ga završim. Nije bilo mnogo vremena za muziku. Jadranku Stojaković sam poznavao od ranije. Ona nije bila filmski kompozitor, ali sam obožavao njenu muziku. Čak smo i sarađivali na nekim dokumentarnim filmovima. Pozvao sam je da napravi muziku za ovaj film. Zanimljivo je da ona nije gledala film kada je komponovala. Stvarala je na osnovu onoga što sam joj pričao da osećam. Rezultat je bio vrlo uspešan. Jadranka je vrlo brzo otišla u Japan, a mene je rat dočekao u Sarajevu. Nismo se često čuli – priča reditelj o nedavno preminuloj kantautorki.

Kako kaže, kada je počeo rad na projektu „U potrazi za snom“, desilo se čudo.

– Stupio sam u kontakt s njom, čuli smo se i preko skajpa. Poželeo sam i da mi odsvira „Što te nema“ na japanskom. Hteo sam da ona napravi muziku po kojoj bih ja, kao i pre 20 godina, snimao film. Već tad je bila teško bolesna. Rekla je da nije sigurna da li može da komponuje ali da će mi poslati muziku iz mog prvog filma koju je u Japanu uradila kao haiku poeziju. Ali umesto to da mi to pošalje, greškom je stigla njena pesmu „Kao reka“. Kada sam čuo tu pesmu i njene reči, shvatio sam da imam dramaturgiju celog filma. Njena muzika sasvim nehotice je odredila smer mog putovanja. Iako je ostatak muzike uradio drugi kompozitor, ona je napravljena u njenom je duhu – naglašava autor.

Sa tonovima dobio je, kako ističe, smer daljeg putovanja u svoj potrazi za dečacima iz škole „Bratstvo i jedinstvo“.

– Naziv te škole u koju su išli moji glumci danas zvuči simbolično. Ali to nije bilo smišljeno. Bilo je malo vremena za snimanje. Jedan moj prijatelj je radio u toj školi a i ja sam odrastao u blizini, pa je bilo logično da deca koja bi trebalo da prikazuju moje detinjstvo budu iz mog kraja. Naziv te škole postaje zanimljiv tek sada. Strancima koji gledaju film taj naziv ništa ne znači, ali naši ljudi i te kako reaguju na to. To je slučajnost koja je postala dragocenost ovog filma. Ali nije bila namera da film govori o bratstvu i jedinstvu. Jadranka i ja smo bili slični u tome što nismo pripadali nikome. Ti dečaci koji se pojavljuju u filmu – ne spominje se ko je koje nacije – objašnjava Mitrović.

„U potrazi za snom“ zapravo je oda detinjstvu.

– Detinji svet ponekad gubi bitku sa svetom odraslih koji po svaku cenu želi da ga uništi. Ali kada prođe dovoljno dugo vremena, svet detinjstva se ponovo pojavljuje u svetu odraslih i sveti mu se. Tokom prvog snimanja ovi dečaci su imali između osam i deset godina a tokom drugom 32 i 34. Obično se dešava da se ljudi vraćaju u svoje detinjstvo u nekim pedesetim, ali oni su već tu bili – napominje reditelj.

Prema njegovim rečima, junaci njegovog filma „U potrazi za snom“ i dalje liče na dečake iz „Haustorčeta“.

– Bez obzira šta im se desilo, oni se ni za milimetar nisu promenili od onoga što su bili. Nisu oni neuspešni ljudi. Svako je na svoj način uspešan. Imali su tragedije ali to su superiorni momci koji pričaju o svojim životima. Ali su ostali deca. I sada, kada bi im podelio uloge za prvi film, oni bi opet igrali iste likove jer se očigledno niko nije promenio. To dete čuči u svakom. Kada uspete da ga isprovocirate da se ponovo pojavi, vidite da promene ne postoje – dodaje Mitrović.

I kod njega se, kao i kod njegovih junaka promenio život, pre svega zbog rata, koji ga je naterao da napusti svoj dom.

– Bio sam prinuđen da više ne snimam filmove jer sam morao da se brinem o svojoj egzistenciji. Snimao sam reklame i time se bavio 15 godina. U jednom trenutku me je uhvatila panika. Poželeo sam da se vratim filmu. To mi je bila najveća životna borba. Veća nego borba protiv rata. Odrekao sam se svega na svetu da bi radio ovaj film. Ali u tom radu sam doživeo sam katarzu – ističe reditelj.

Tokom snimanja razgovarao je i, kako kaže, sa profesionalnim glumcima koji su radili na njegovom diplomskom filmu – Mirom Banjac i Mustafom Nadarevićem (u filmu „Haustorče“ igrali su i Bogdan Diklić i Boro Stjepanović), ali njihove scene nisu ušle u dokumentarac jer struktura filma nije mogla da podnese više likova. Ipak, sati snimljenog materijala koji nisu ušli u dvočasovni dokumentarni film biće prikazani u seriji koju Mitrović priprema.

Iako su junaci filma, kao i sam autor, vezani poreklom za Sarajevo, ovo, kako kaže Mitrović, nije film o tom gradu.

– Film je njihovim i mojim detinjstvom lociran u Sarajevo, ali to je pre svega film o pobedi detinjstva. To je moglo da se desi u Čikagu, Damasku… potpuno je nevažno. Sarajevo je samo katalizator. Imate dve scene rata. Jedna traje 20 sekundi u Sarajevu a druga 40 sekundi rata u Bagdadu, jer je sticajem okolnosti jedan od junaka živeo u tom trenutku u tom gradu. To je film o sukobu detinjstva i odraslih. Kada se dogodi cunami to je isto kao i rat. Ali i nakon cunamija dolazi sunce. Ovaj film govori u pravo o tome – stalnom kretanju života – naglašava autor.

Ipak svetska premijera bila je upravo na Sarajevo film festivalu.

– Pošto se film dugo snimao, nije imao nikakvu promociju pre premijere. Ali nakon projekcije, preko noći je postao hit i svi su se interesovali. Dobio je nagradu publike na SFF-u i veću ocenu publike u odnosu na recimo „Ejmi“ koji je dobio Oskara. Ali reakcije na ovaj film su svugde iste. Tako je bilo i u Zagrebu, a tako je bilo i u Parizu – cunami smeha i cunami suza – zaključuje reditelj.

Film Ujedinjenih nacija

Ovu srpsko, hrvatsku, bosanskohercegovačku koprodukciju podržali su i UNESCO, Ujedinjene nacije…

– Zbog pauze duge 20 godina, koliko se nisam bavio filmom, ni Srbija, ni Hrvatska, ni Bosna i Hercegovina nisu mi na početku mogle pomoći da počnem snimanje. Svima se svidela priča ali su mislili da ja to ne mogu da realizujem. Pomagali su mi isključivo prijatelji. Ali ja sam otišao u Ujedinjene nacije i ispričao mi svoju priču. Rekli su da oni direktno ne mogu da mi pomognu već da vidim u UNESCO. Oni su pristali. Filmovi inače ne dobijaju pare od UNESCO i ponosim se time da moj jeste. „U potrazi za snom“ je zapravo krenuo kao film Ujedinjenih nacija. Postao je i deo pokroviteljstva milenijumskih ciljeva UN. Onda je krenula podrška još nekih međunarodnih organizacija, pa tek zatim i Srbije, Hrvatske, BiH…