Dada je sve i ništa

– Oko Švajcarske je besneo rat, besmislen i uzaludan kao i svi ratovi, ali taj Prvi svetski je bio izrazito takav. Posle dugog perioda mira. Mladi, posle iskustva sa ratištem, zgađeni, počeli su da beže u tu oazu mira, u Švajcarsku, u Cirih. Hugo Bal je već iza sebe imao tradiciju otpora, poznavao se sa Rihardom Hilzenbekom, pročitao Bakunjina, bavio se pozorištem, i u Cirih je došao sa Emi Henings sa kojom je zajedno radio. A Emi se bavila raznim stvarima, između ostalog za nju se govorilo da je povremeno bila i prostitutka. Dakle, to su bili ljudi vrlo obrazovani ljudi, ali na marginama tadašnjeg društva, i u Nemačkoj u Švajcarskoj.

Hugo Bal je ulici Špiglgase (Spiegelgasse), čiji naziv može da se prevede kao „ogledalskosokače“, video prostor zgodan za kabare. Objavio je oglas u novinama i 5. februara 1916. otvorio kabare koji će postati čuven – Kabare Volter. Vlasnik tog prostora bio je Jan Efraim, holandski Jevrejin, koji je zapravo dao Balu na poslugu jednu prostoriju. I tu su krenula urnebesna dešavanja, svake večeri… osim petkom. Učestvovali su i dolazili uglavnom mladi ljudi želeći da kriknu protiv rata koji je okruživao Švajcarsku. To je za njih bio potpuni debakl kulture, umetnosti, morala. Organizovali su razne manifestacije i u početku je to bilo veoma šareno. Svirale su se i tada popularne pesme, Bal bi bio za klavirom – Emi je pevala. Drugo veče su došli neki mladi Rusi sa balaljkama i napravili koncert. Postoji podatak i da su jedno veče došli „Srbi sa istočnog ratišta„ i tu pevali ratne pesme. Ko su, ne zna se, možda su pevali i „Tamo daleko„. Bilo je mnogo interesantnih zbivanja i to je trajalo nekoliko meseci.

Naš sagovornik skreće pažnju da ne treba vezivati početak Kabarea Volter sa početkom dade. On jeste u vezi sa početkom dadaizma, ali dada je reč „otkrivena„ tek mesec ili dva kasnije.

– Rihard Hilzenbek je po svoj prilici bio čovek koji ju je našao sasvim slučajno, sa Hugom Balom koji je prstom pokazao reč dada u La Rusovom rečniku. A prvi ju je izgovorio Hilzenbek.

U Kabare Volter su inače dolazili ljudi iz različitih oblasti. U početku je najviše bilo pesnika. Tristan Cara je bio glavni za neku vrstu advertajzinga – preneo je duh dade u Pariz, a Hilzenbek će povezati dadu sa Berlinom. Tako dada postaje svetski pokret koji će formalno trajati nekoliko godina, ali traje zapravo i danas u brojnim umetničkim pravcima koji se naslanjaju na tradiciju dadaizma – kaže Leposavić.

Upitan da prokomentariše to što je Marsel Dišan neizbežan simbol dadaizma, naš sagovornik odvraća da mnogi na to odmahuju glavom.

– Dišanov put od Pariza do Njujorka dovodi ga u vezu sa dadaizmom, ali je pitanje koliko je on bio dadaista. Već je 1913. godine uradio ključno delo, „Naga silazi niz stepenice„, kojim je okončao kubizam. Zatim pravi svoj prvi redi-mejd, za koji bi se moglo reći da je preteča dade. Kasnije, 1917, okrenuće pisoar i naziva ga Fontanom, ali je to već bilo posle Kabarea Volter. Marsel Dišan je vrlo specifičan individualista i vrlo ga je teško uklapati u bilo šta, pa tako i u dadaizam.

Prema rečima našeg sagovornika, bilo je mnogo zanimljivih umetnika u tom periodu i posebno je važna njihova angažovanost. Kurt Šviters se u svojim radovima „Merc„ izrugivao opštem komercijalizmu.

– Kad se shvatilo da Nemačka ide krivim putem, neki hrabri svesni ljudi, Nemci, počeli da odustaju od svog prvog jezika. Umetnik DžonHartfild, rođenkao HelmutHerzfelde, preveoje svoje ime i prezime na engleski, a Šviters je u jednom trenutku izjavio da više nikad neće progovoriti reč nemačkog. Ipak jeste, ali su to veoma jaki iskazi i mogu mnogo drugima da znače – kostatuje Leposavić.

Predrag Todorović, naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost i autor zbornika „Antologija srpskog dadaizma“, kaže da se smisao avangarde promenio vek kasnije.

– Promenilo se mnogo toga, pa i osećaj i shvatanja avangarde. Ne zaboravimo da je pre sto godina, kada je 5. februara otvoren Kabere Volter u Cirihu, i kada je začeto ono što će se kasnije nazvati dadaizmom, Evropa nalazila usled klanice Prvog svetskog rata i mnogobrojnih izbeglica sa raznih strana. U osnivanju dade našla su se sedmorica veličanstvenih, kako sam ih ja nazvao. Oni su bili učitelji svim današnjim umetnicima koji, znali to ili ne, rade vrlo slične ili gotovo iste stvari koje su činili i dadaisti, nadrealisti i futurusti… pola veka ranije. Evropa pre sto godina i Evropa danas nisu iste ni geografski ni kulturološki, ni što se umetnosti tiče. I sve ono što je bila takozvana protoavangarda, u koju spada i dadaizam, ali i futurizam, kubizam… čitav vek kasnije prozvano je neodadom, neoavangardom, postmodernom… – ističe Todorović.

Dada je, kako kaže, i dalje sve i ništa, kako je to svojevremeno rekao Tristan Cara.

– Zvuči apsurdno, ali ta konstrukcija je tačna. Gde god se danas osvrnemo, ako pogledamo samo, konceptualnu umetnost, video art… vidimo dadaizam. Ne zaboravimo da je jedan dadaista Hans Rihter tvorac prvog avangardnog, eksperimentalnog filma u istoriji kinematografije – „Ritam 21“. Samo jedan segment njihove pionirske uloge u umetničkim probojima – performans bez koga Marina Abramović danas ne bi ni postojala, začet je u Kabareu Volter, iako su i futuristi pre toga to isto radili. Ali oni nisu imali jedno stalno mesto gde će iz večeri u večeri izvoditi svoje neverovatne invencije pred publikom. To su prvi sistematski uradili dadaisti. Tako je performans na mala vrata uveden u istoriju umetnosti. A danas bez performansa ne bi mogla da se zamisli savremena umetnost – objašnjava autor knjige „Planeta Dada“, koja će biti objavljena tokom ove godine a koja govori o istoriji i poetici pokreta

I književnost je, podseća on, kao i likovne umetnosti izmenjena dadaističkim eksperimentisanjem.

– Ni u tome dadaisti nisu bili sasvim prvi, jer je ono što se zove fonetska ili zvučna poezija imalo prethodnike u nemačkim pesnicima s kraja 19. veka. Čak su i futuristi u načinu pisanja i tipografijom bili pre njih. Ali su dadaisti prvi doveli do savršenstva to tipografsko ludilo, koje su propagirali kroz svoje časopise, knjige, plakate, flajere… Poezija je izgubila svaki smisao koji je imala hiljadama godina pre. Nije bilo ni stiha, ni rime, ni lepote… Književni izraz doveli su do apsurda. Ne zaboravimo da su dadaisti prezirali roman kao tipičnu buržujsku formu u književnosti i sa gađenjem je odbacili. Postoji nešto što se samo uslovno može nazvati roman – knjiga Huga Bala „Tenderenda the Fantast“ – objašnjava Todorović.

Što se nas tiče, da nije bilo Dragana Alkesića i njegovog boravka u Pragu na studijama salvistike, pitanje da li bi dadaizam stupio na tlo Srbije.

– Dadaizam se kao seme raširio Evropom, ali Dragan Aleksić je sam došao je do istih i sličnih ideja. To nije ništa čudno, budući da se njujorška dada razvijala paralelno sa ciriškom. Na drugom kontinentu postojale su iste ideje. Dragan Aleksić je održao svoje čuveno predavanje o orgartu, kada mu je neko rekao da takve ideje već postoje u dadaizmu. Osvestio se i pronašao sa dadaistima sveta. Postoje njegova pisma Tristanu Caru. Zaista je instiktivno sam otriko dadu. Zahvaljujući Micićevom Zenitu počeo je da promoviše dadu iz Praga. Izborio se za svoju čistokrvnu dadaističku četu. Držao je predavanja i objavio dva izuzetna časopisa – Dada Tank i Dada Džez, koji spadaju u sam vrh evropske avangarde – kaže Todorović.

Iako je istorija dade bila vrlo kratka, Aleksić je u Beogradu rasuo seme dadaizma među piscima poput Radeta Dranica, Riste Ratkovića, Monija de Bulija…

– Da li su neki kasniji umetnici bili svesni dadaističkih kalambura i ludorija u književnosti teško da možemo znati. Neki su priznavali da jesu, ali mnogi nisu, a radili su neke slične stvari. Kada govorimo o teatru apsurda mislimo na Adamova, Joneska, Beketa….ali nisu oni bili prvi, već Alfred Žari. Dadaisti su u svojim performansima izvodili avangardne, apsurdne drame. Jednu takvu dramu je napisao i Dragan Aleksić „Liptovski sir s vatrogasnom kapom“, koja je objavljena u Zenitu i koja je naša prva avangardna drama. Dadaisti su bili preteče mnogih u mnogočemu, a da to ljudi i nisu ni znali – zaključuje naš sagovornik.

Advertajzing i dada

Upitan koliko popularna kultura danas koristi nasleđe dade, Radonja Leposavić naglašava da ona to čini mnogo.

– Već dvadestih i tridesetih godina prošlog veka shvatilo se da su reklame često bazirane na tradiciji dade, avangarde uopšte, jer je neophodno skrenuti pažnju. Skandalom. U vreme izvornog istorijskog dadaizma, skandal je još uvek bio moguć. Danas više nije, ali se još uvek mora nekako skrenuti pažnja na umetničko delo. Ili na proizvod, ako je reč o reklami. Možda su ti elementi i potrošeni u tržišnoj ekonomiji, možda su odavno tržištem i pacifikovani, ali pretpostavljam da još uvek ima „praznih prostora“ kulture, onih koje ljudska ruka još nije upropastila. Kao što jeste sve što je mogla.