Dobar je svaki čovek koji je svoj

U filmu o Slavku, Hrvatu iz Mostara, koji ne može otići na sahranu svog starog prijatelja muslimana jer se plaši reakcija svojih suseda i Dragana, političkog moćnika, glavnu ulogu igra Bogdan Diklić, koji je za svoj rad nagrađen Zlatnom arenom i Srcem Sarajeva. Pored Jelčićevog ostvarenja, Diklić igra i u filmu „Mamaroš„ Momčila Mrdakovića, koji je trenutno na repertoaru domaćih bioskopa. U pauzi između snimanja novih epizoda televizijske serije „Otvorena vrata“, Diklić za Danas govori o svojim novim filmovima.

Nakon filmskih festivala u Berlinu, Puli, Motovunu, Sarajevu, film „Obrana i zaštita“ biće prikazan i u Beogradu. Kakve reakcije publike očekujete?

– Nikada ne očekujem ništa. Kad snimam, nastojim i trudim se da to što radim, uradim na najbolji mogući način, kao i sve kolege oko mene, kao i reditelj. Onda se desi Pulski festival i na njemu sedam Zlatnih arena i dve nagrade kritike, pa Motovun, pa se dese dva Srca Sarajeva. Nisam ni to očekivao, nit sam se opterećivao time hoćemo li ići u Berlin i dobiti neke nagrade. Mi smo jednostavno to uradili udarnički i pošteno. [youtube https://www.youtube.com/watch?v=IgEArLncXrA]

U pitanju je priča o Mostaru, podeljenom gradu…

– Film nije priča o Mostaru već se događa u tom gradu. Reditelj i scenarista Bobo Jelčić je iz Mostara, ali film nije o Mostaru.

Zanimljivo je da film uopšte ne pominje rat, nacionalizam…

– To je film o miru. Bobo je jako lepo rekao da je to film o miru, a ja sam dodao „kakvom-takvom“. Bolje je – ne gine se, ne puca se, ali ljudi nažalost još uvek pate. Ali valjda će i to prestati jednog dana. Jedan od najvedrijih, najveselijih, najznamenitijih gradova od pre dve decenije, da doživi takvu sudbinu. Ne treba više kopati po tome, ne treba svakodnevno i svakog trenutka tražiti krivce, mrzeti ih. To treba smestiti u istoriju i živeti život.

Film u engleskom nazivu nosi naslov „Stranac“ (A Stranger). Ima li tu aluzije na Kamijevo delo?

– Ne verujem da je Bobo aludirao na Kamijevog „Stranca“, nego mislim da je to koincidiralo. Ja sam u jednom trenutku imao, možda, jedan tupav predlog, ali stvar je već bila rešena. Imao sam predlog da se film zove „Svoj na tuđem“. Ko bude video film, možda će mu biti jasno šta sam hteo da kažem. Dakle, ne „Tuđ na svome“, nego „Svoj na tuđem“. Šta ta reč „svoj“ podrazumeva, za to treba videti film. Biti svoj. Biti dobar. Svaki čovek koji je svoj je dobar, čestit, dobronameran, pošten…

Vratila bih se na Kamija, budući da glavni junak Slavko, koji je podeljena duša u podeljenom gradu, kako je to uočio jedan američki filmski kritičar, razmišlja o samoubistvu kao razrešenju te nenormalne situacije u kojoj se nalazi…

– Mi to ne znamo. To su asocijacije ljudi koji gledaju. Ta njegova razmišljanja… Pa koliko smo puta zbog nekih krajnje bezazlenih stvari izgovorili reči: „Dođe mi da se ubijem“, a to naravno ne bismo nikada uradili. To ide od neke bezazlene uzrečice do tenzije sopstvene savesti, spazma sopstvene duše, da i vi i svako ko gleda film, ima pravo da pomisli da je taj čovek stvarno na ivici suicida. To je raspon, pa svako ko gleda ima pravo na svoju asocijaciju i svoje razmišljanje. Zato ja i ne volim kada me pitaju šta je poruka filma. Poruke nema. Uvek odgovaram dosadno i uporno, ja od poruka jedino šaljem SMS poruke. I Bobo i ja, i svaki umetnik, i pesnik, i romansijer… Niko ne šalje nikakvu poruku. Nema poruke.

Pomenula sam Kamija, a sa druge strane taj odnos između Slavka i Dragana podseća na Kafku…

– Tu bismo mogli i Beketa da upletemo. U Berlinu su stalno pitali ko je Dragan. Složili smo se da to nije film o Mostaru, već o našem podneblju, koje je specifikum. Nije bitno ko je Dragan. Dragan je neko ko je nepotreban u našim životima. Svako od nas se stalno uzda u nekog ko je iznad nas, pa će kao taj neko rešiti sve probleme u našem životu. Eto, to je Dragan. Ja sam rekao Nemcima da je to Godo, jer oni ne mogu to drugačije da shvate. I onda pitanje – šta je konkretno Slavkov problem. Nije bitno. To uopšte nije bitno. U jednoj verziji scenarija je pisalo šta je to – zašto je njemu Dragan toliko očajnički potreban. Ali je onda Bobo shvatio, i svi smo shvatili, da je to potpuno nepotrebno. Nama stalno nešto treba mimo nas i stalno nam treba neko ko je izvan i iznad nas i nikako da shvatimo da smo mi sami sebi najpotrebniji, i da jedino mi možemo da gospodarimo sobom. Mi – naša savest i svest, a ne kompromisi sa ovom i onom stranom, kompromisi zbog ovog ili onog. Ne. Prepustim se svojoj savesti i svojoj svesti, pa mi one kažu šta da činim i kako da se ponašam, da mi se ne desi da se noću prevrćem po krevetu i da ne mogu da spavam… Da mi ta ista savest ne govori: „Ne možeš da spavaš, nisi zaslužio.“ Eto, to su i Slavko i Dragan, i Mostar i podela.

Zanimljiva je estetika filma koja umnogome podseća na savremeni rumunski film…

– To svi govore. Taj pristup filmu, taj stil i rediteljski rukopis postajao je i mnogo pre pojave savremenog rumunskog filma. Kamera „iz ruke“, uži objektivi, ta neka poludokumentaristika – to je postojalo i pre.

Rumuni su poslednjih godina svojim filmovima vratili u žižu takav stil. Koliko je za glumca zbog tog pristupa teže snimanje?

– Vi ste videli u filmu da sam ja u dosta kadrova okrenu leđima ili da igram poluokrenut. Ja sam, šaleći se, rekao svojim prijateljima – šta bi tek bilo i koliko bih nagrada dobio da sam igrao licem. A onda opet, kad su to u Berlinu pitali, iz kojih razloga sam ja često u kadru kameri okrenut leđima, ja sam odgovorio iz estetskih – da je lepše što sam okrenut leđima. Naravno, šalio sam se. Stvar je u tome da se tako dobija neki naboj, neka tenzičnost. Znate, kada stalno stojite anfas u odnosu na kameru, bar ja, sebi kao glumac izgledam kao neko ko je došao da se slika za ličnu kartu. Nema veze kako stojim. Ali ako mene objektiv „odbija“, on će me odbiti i ako sam okrenut licem. Tako da to nije baš uvek važno. Na sreću, odskora mi je uspelo da ja kameru tokom kadra i ne primetim. Primećujem je u probi. Ali kad uvežbam sve, ona za mene ne postoji. Rekoh malopre, takav način fotografije „iz ruke“ daje i dinamiku, daje i tu neku teskobu, sve ono što u stvari scenario u svojoj priči ima. Dakle, kamera i scenario preko glumca i reditelja su združeni. Svi smo u nekom zajedništvu. Bez tog zajedništva nema ni dobrog filma, ni dobre predstave, nijednog umetničkog kolektivnog čina.

Pored „Obrane i zaštite“ i vaš film „Mamaroš“ počeo je da se prikazuje ove nedelje. Taj film je nažalost imao čudnu sudbinu, budući da je sniman dosta dugo i da je od prve verzije scenarija prošlo jako mnogo vremena…

– Jeste, prošlo je pet godina od trenutka kada smo počeli da snimamo film. Ja sam imao neke zdravstvene probleme. Ali nije to baš tako, nisam ja bio van pogona toliko dugo, koliko uspevam da pročitam u nekim novinama. Nije tačno sam da nisam mogao da snimam punu godinu dana. Ja nisam bio spreman da radim svega nekoliko meseci.

Tu je, rekla bih, više bilo finansijskih problema, kao i kod većine domaćih ostvarenja…

– Tako je.

I „Mamaroš“, iako ima potpuno drugačiju temu i atmosferu, na neki način ipak se dotiče rata i tranzicije…

– Ne mislim da se dotiče. Jednostavno je smešten u to vreme i ta događanja, a ne bavi se baš konkretno njima. Mislim da su sama radnja i najvažnije stvari u samoj fabuli kud i kamo plemenitije od trenutka koji smo tada živeli.

S druge strane, taj američki san, ma koliko bio lažan kao što je prikazano u filmu, nekako se čini kao bolji od ove nenormalno-normalne situacije u kojoj se nalazimo svaki dan. Koliko god da je Peri teško u Americi, on ipak ostaje tamo…

– Pa ne znamo to da li on zaista ostaje u Americi. Glavni junak jeste na kraju filma tamo, a da li će tu i ostati do kraja života, to ne znamo. Mislim da su vremena takva da se izgubila ta ljudska bezazlenost, gotovo dečja bezazlenost, koju je potisnuo, ugušio, anulirao, sklonio, taj takozvani progres, taj konzumerizam, taj tehnicizam… Ma gde vi bili, to vas davi i gura vas iz pravog života, zbog kog se i u kome se treba radovati. I vi stalno imate privid. Imam utisak da smo svi hipnotisani, da činimo nešto nečijom tuđom voljom, o čemu smo i malopre pričali. Da nam svi zavlače ruku u te plitke džepove, da nam svi kradu to malo radosti da bi se na njoj obogatili, da bi stekli što više novčanica. Tako da ratovi, prodaja oružja, šta CIA radi, šta hoće ovaj ili onaj, mislim da je to neka površina, a suština smo mi – ljudi. Naime, to je neka forma, a suština smo mi.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=sAlO8bjRbRA]

Trend bezdušnosti

– Radio sam sa Paolom Mađelijem predstavu „Na dnu“ u Hrvatskom narodnom kazalištu. Bilo mi je predivno i radujem se svaki put kad idem da igram predstavu u Zagreb. Toliko smo se svi srodili. To je ogromna ansambl predstava – ima nas 16. Igram ulogu Glumca u komadu Makisma Gorkog „Na dnu“, a to sam igrao pre šest ili sedam godina u režiji istog reditelja u svom matičnom pozorištu – Jugoslovenskom dramskom. Ali ja je nisam „fotokopirao“, pa je takvu odneo u Zagreb, nego smo tamo došli do nekih novih stvari, svi zajedno – i reditelj i Željka Udovičić, dramaturg predstave, i kolege i ja. Ja više ne mogu ni da čitam neke refleksije devijantne stvarnost, a pogotovu da ih igram. Mogu da igram samo one prave majstore koji se zovu Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Čehov, Šekspir… Ima ih i među savremenim autorima, recimo Bobo Jelčić, Goran Marković, Dušan Kovačević… Ali ovaj trend bezdušnosti, kojom nas spopadaju i napadaju, to ne mogu – kaže Diklić.