Došao je trenutak da ljude podsetimo na gulage

– Pre svega u filmu tražim talenat. Kao i sve u životu i film delim na dve kategorije – ljude i hranu, odnosno da li je nešto živo ili nije živo. Ja volim živo. Smatram da je najveća tajna koja postoji čovek. Najzanimljiviji su mi filmovi koji se približavaju toj tajni koja se zove čovek – objašnjava reditelj u razgovoru za Danas šta film mora da poseduje da bi ga uzbudio.

* Kako danas izgleda snimati film u Rusiji? Izvan granica govori se o cenzuri, zabrani… a bez obzira na to do nas stižu dobri filmovi…

– Kod nas nema cenzure. Mogu da se snimaju vrlo kritički filmovi poput „Levijatana“ i „Budale“, koji kritikuju društvo i vlast. Problem je što novac za filmove uglavnom daje država. A država želi da ulaže novac u komercijalne filmove jer žele da ruski filmovi zauzmu svoje mesto u bioskopima i da u toj trci za brojnijom publikom pobede američka ostvarenja. Zato autorski filmovi, koji su kritički nastrojeni, imaju slabu podršku države. Sprovode se ekonomske mere a ne ideološke ili cenzorske. Ne slažem se sa tim. U principu bi država trebalo da podržava autorski film, jer komercijalni film podržava sam sebe. Mekdonaldsu nije potrebna podrška.

* Da li je vas koštala hrabrost da kažete neke negativne stvari o ruskom društvu? Možda u budžetima vaših filmova?

– Ne. Ništa mi se tog tipa nije dogodilo. Čak sam radio i sa velikim budžetima. Najveći budžet imao sam za film „Car“ o Ivanu Groznom, a to je možda moje najoštrije ostvarenje, koje govori o tome šta se događa kada vlast poželi da bude bog.

* Osim vlasti, govorili ste kritički i o jereticima, oligarsima… U šta biste sada uperili prst?

– Upravo sad završavam film „Pikova dama“. On govori o tragediji i sudbini života. Tragediji čovekovog iskustva. Ali već razmišljam o sledećem filmu. Sve više u našoj zemlji počinje pozitivno da se govori o Staljinu i staljinizmu. Čini mi se da je došao trenutak da se vratim u to vreme i snimim nešto o tome. Da ljude podsetim na gulage jer mislim da ne postoji dobar film o gulazima u Rusiji. Tražim tekst koji bi mi omogućio da snimim tako nešto.

* Kad ste pomenuli Staljina, u jednom intervju ste izjavili da je u periodu staljinizma, bez obzira na cenzuru, postojalo više slobode nego danas, da je to bila sloboda u granicama zatvora, ali da je ona imala veće umetničke domete nego današnja…

– Ne sećam se kada sam to rekao, ali sada ne bih to ponovio baš tako. Andrej Sinjavski, veliki ruski pisac i disident, koga sam lično poznavao, govorio mi je mnogo o logorima i zatvorima. On je gotovo umro od teškog rada i gladovanja u gulagu. Rekao mi je da je to bila čak i neka vrsta sreće, jer nisu postojala nikakva isušenja. Ti si ono što jesi, nemaš novca, žena… Ali ja ne smatram da je to sloboda. Čitam mnogo tekstova o logorima i sećanjima ljudi iz toga perioda. Zanimaju me tridesete godine u Rusiji, hapšenja koja su usledila 20 godina nakon Revolucije. Neverovatno je da ljudi u zatvorima pišu: „Ako smo uhapšeni, znači da smo krivi“. To su govorili obrazovani ljudi, profesori univerziteta. Začuđen sam kako je moguće da su tim ljudima tako isprali mozak.

* Šta je to u sadašnjosti što nas tera da gledamo nostalgično na taj period, kao junak vašeg filma „Taksi bluz“ Ivan?

– Naša sklonost ka jednostavnosti, pojednostavljivanju. Glavni problem sadašnjeg čoveka je to što traži jednostavna rešenja, a život nije takav. Kad je život komplikovan, nema jednostavnih rešenja. Želja za jednostavnim rešenjima je veliki problem koji može da dovede ljude do toga da se vrate, ne samo na komunizam, nego i na fašizam, nacionalizam… Zato je posao svakog umetnika, bio on pisac ili reditelj, da stalno govori o složenosti sveta, i da stalno ponavlja da svet uopšte nije jednoznačan.

* Šta vas je od te višeznačnosti života privuklo u Puškinovoj „Pikovoj dami“?

– Sve. Priča me je podsetila na današnju omladinu koja želi odmah da zaradi milione. Taj mladi svet šeta pored izloga punih skupih i nedostižnih stvari a ne shvata zašto ne pripada tom svetu, već želi da se bori da postane njegov deo. Oni žele da pobede život kao u kartama. Uskoro bi trebalo da prikažem film kanskom selektorskom timu, pa se može dogoditi da svetska premijera bude u maju u Kanu.

„Vlažnost“ je dobar film

– Ne znam mnogo o srpskom filmu. Znam za Paskaljevića, naravno Kusturicu, kod koga sam bio i na Mokroj Gori na festivalu „Kustendorf“ i prikazao film „Car“ pre nekoliko godina. Pogledao sam „Vlažnost“ na otvaranju Festa i jako mi se dopala gluma. Primetio sam i vrlo dobar rad snimatelja. Generalno, to je dobar film – kaže Pavel Lungin.