Site name

Povodom izložbe "Kada su ženskinje postale građanke"

Kako se transformisao lik žene

Od 1835. godine do tridesetih godina 20. veka turbulentna dešavanja uticala su da se mnogo puta započeti procesi razvoja prava žena zaustave i ponovo otpočnu

- Povod za izložbu "Kada su ženskinje postale građanke" u Domu vojske Jugoslavije, koju je koncipirala Gordana Stanišić, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, bio je Sretenjski ustav. Donesen u autokratskoj monarhiji sa apsolutnom vlašću muškaraca, ovaj akt je tretiran kao prvi srpski, liberalni i demokratski zakonski ustav ne samo na području Balkanskog poluostrva nego i Evrope. U razgovoru za Danas Gordana Stanišić kaže da je koncipirajući izložbu pošla pitanja da li je i u kojoj meri Sretenjski ustav pomogao pravima žena s obzirom na to da je trajao tek par nedelja. Naime, ovaj zakonodavni akt, kao ni potonji ustav iz 1888. u Kraljevini Srbiji, prema njenim rečima, nijednom tačkom se nije odnosio na prava žena.

Piše: A. Ćuk

Beograd 14. februar 2016. 19:18

- Njihov položaj u društvu je bio na potpunoj margini, čak i u privatnom životu, a funkcionisanje ograničeno na dom, supruga, decu, domaćinstvo. Žene su bile dezavuisane u svakom pogledu. U vreme Kneza Miloša, čak ni sama kneginja Ljubica nije imala prava da sedi i obeduje za zajedničkim stolom sa svojim ukućanima. Knez Miloš je kasnije promenio zakon ali se prava žene u globalno posmatranom društvu nisu znatno promenila - kaže Stanšić.

Iako je način odevanja žena bio tek posledica njihovog stvarnog statusa u društvu, zakon prema kome su morale maramom skrivati lice a feredžom telo bio je na snazi do 1830. godine.

- Jedini javni prostor u koji je žena bila uključena bila je crkva u koju je odlazila s porodicom - podseća naša sagovornica.

Klica fleksibilnijeg načina razmišljanja koju je zametnuo Sretenjski ustav bila je pre svega u tome što je on otvorio problem slobodnog čoveka kao pojedinca.

- To je dovelo do stvaranja dve različite koalicije među višim slojevima društva i, naravno, među muškarcima. Jedni su bili "nemačkari" iz Austrougarske koji su i dalje protežirali patrijarhalne, konzervativne i rigidne stavove u odnosu na društvo i pojedinca, a sa druge strane, s francuskom revolucijom, mali broj emancipovanih muškaraca počinje da se školuje u inostranstvu, prevashodno u Parizu, odakle u zemlju prenosi prosvetiteljske ideje - ukazuje Stanišić.

Emancipacija je, dakle, krenula od muškarca i to intelektualaca željnih putovanja i obrazovanja, koji su se nakon školovanja u inostranstvu vratili u zemlju s daleko naprednijim idejama i na taj način otvorili mogućnost stvaranja građanske klase.

- Ona daje podstrek da se status žene osvetli i počne ozbiljno da razmatra. I to ne samo kao problem žena, nego države uopšte jer su žene bile uskraćene da bilo kakvim svojim kvalitetom doprinesu razvoju društva - smatra Stanišić.

Prema njenim rečima, žena je i dalje na margini društva, međutim, ni u daleko naprednijoj Evropi, gde je buržoaska i intelektualna klasa bila mnogo razvijenija, stanje nije bilo dramatično bolje.

Do svog prava glasa žene su pokušavale da dođu na razne načine, između ostalog i na prvoj liniji fronta, ali do sredine 19. veka se to i dalje nije završavalo s optimizmom. Zakasnela modernizacija društva bila je uslovljena i dugogodišnjim uticajem velikih sila, pogotovo Otomanskog carstva.

- Bili su neophodni velika ambicija i volja i aktivnost samih žena da bi ubedile muškarce u svoje vrednosti. Moj tekst u katalogu izložbe i materijal predstavljen na njoj mogu da se dožive kao dve paralelne priče. U tekstu sam mogla sebi da dozvolim priču kroz istoriju od 1835. godine do tridesetih godina 20. veka i dam pregled turbulentnih dešavanja koji su uticali da se mnogo puta započeti procesi razvoja prava žena zaustave i ponovo otpočnu - kaže Stanišić

Ona skreće pažnju kako zapravo tek posle Prvog svetskog rata možemo govoriti o emancipovanoj ženi.

- Ne samo na Balkanskom poluostrvu, nego u Evropi. To je žena koja aktivno učestvuje kao bolničarka, borac na frontu, pomaže u različitim humanitarnim akcijama pri raznim udruženjima koja se masovno organizuju. U tekstu sam pomenula žene iz različitih sfera kulturnog života od naših dinastija Obrenović i Karađorđević, to jest, značajnih supruga vladara kao što je bila Julija Hunjadi, supruga Mihaila Obrenovića, zatim Persida Karađorđević, supruga Aleksandra Karađorđevića i najzad Natalija Obrenović, supruga Milana Obrenovića. One su dale veliki doprinos ne samo u organizovanju balova, okupljanju žena na javnim promocijama, nego i u političkom životu. Kneginja Persida Karađorđević je u tom smislu bila vrlo aktivna pomažući svom suprugu u donošenju velikih odluka na državnom nivou - kaže Stanišić. Ona napominje da se dalje fokusirala na žene iz umetnosti.

- Kroz izložbu sam želela da pokažem kako se transformisao lik žene kroz njen vizuelni prikaz, od sredine 19. veka do tridesetih godina 20. veka, kroz vizuru muškaraca i samih žena. Ne samo u samo kontekstu fizičkog izgleda, već i duhovnosti i emancipacije žene koja je dolazila iz šireg smisla. Žene su postale poznate pijanistkinje, filozofkinje, književnice , umetnice - objašnjava Stanišić i podseća na mnoga značajna imena - Isidoru Sekulić, Magu Magazinović, Nadeždu Petrović, koja je osnovala Veliku školu i dala veliki doprinos ne samo u pedagoškom radu, nego i kao bolničarka i borac na frontu, te u organizovanju Kola srpskih sestara sa nastavnicom iz Skoplja Delfom Ivanić. Tu su i učenice Nadežde Petrović Natalija Cvetković i Beta Vukanović, te njihove učenice Anđelija Lazarević i Vidosava Kovačević. Njihovi portreti se mogu videti na izložbi ali i paralelne priče drugih žena koje su one portretisale. Ima mnogo prikazanih radova Natalije Cvetković koja je u svojim blokovima, dok je radila kao bolničarka i učestvovala na frontu, crtala ranjenike, bolničarke, svoje koleginice umetnice. Ponesene patriotskim i romantičarskim osećanjem one su hrabro funkcionisale u ratu - napominje Stanišić.

Međutim, u vizuelnoj kulturi dugo vremena je ostao na snazi trend "žene dokolice". Pre svega u ostvarenjima Anastasa Jovanovića, zatim Uroša Kneževića i Paje Jovanovića. Naša sagovornica objašnjava da je to bila predstava žene bez jasnog identiteta. Njen karakter su određivali luksuzni enterijer u koji je smeštana i raskošna odeća.

- Te slike su praktično predstavljale apoteozu lepoti žene dok se na njen unutrašnji potencijal nije obraćala pažnja. Anastas Jovanović je masovno radio akvarelisane fotografije ne samo za vladajuću elitu, nego i za visoke slojeve društva. Njegovi fotografski albumi su s jedne strane bili ostavština za budućnost, a sa druge, stvar prestiža - ukazuje Stanišić.

Prema njenim rečima, prikaz žene kroz vreme se završava sa Desom Glišić koja je bila strip crtač, karikaturista i novinarka naših humorističkih časopisa.

- Tokom dvadesetih i posebno i tridesetih godina 20. veka ona je protežirala dečački vamp - imidž nove žene. Na mnogim crtežima na izložbi može se videti ta transformacija, od rigidne zategnute odeće dama u krinolinama do socijalnog i duhovnog oslobađanja od suvišne garderobe u kome su žene čak imale tendenciju da se izjednače sa muškarcima. Neke od umetnica su takonosile maskulizirane sakoe sa kravatom - zaključuje Gordana Stanišić.

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.