Muze nisu ćutale dok su topovi grmeli

 Oni su sve činili u saglasju sa aksiomom Nadežde Petrović: „Umetnici moraju biti veliki učitelji ne samo svog no sviju naroda, ne samo svog no sviju stoleća, plemenitost njihova mora biti bezgranična onako kao što je priroda bezgranična u bogatstvu i uzvišenosti.“ Zato njihove muze nisu ćutale i dok su topovi grmeli. Ujedno, to bismo i sami morali da primenimo, bez obzira na teškoće sa kojima se suočavamo – kaže u razgovoru za Danas Ljubica Miljković, muzejski savetnik i autor izložbe „Svetlost u mraku Prvog svetskog rata“, kojom Narodni muzeju u Beogradu obeležava 170 godina svog postojanja i vek od početka Prvog svetskog rata.

Zbog čega ste za obeležavanje ove dvostruke godišnjice opredelili za srpski impresionizam?

– Narodni muzej dan svog osnivanja obeležava svečarskom izložbom, a ove godine spaja radosne i tužne uspomene. Prve se odnose na svetlost umetnosti i humanističkog trajanja, druge na mrak rata i stradanja. Muzejska zgrada je granatirana 1915, a mnoga kulturna dobra su poharana i uništena. Naše ustanove kulture bombardovali su i tokom Drugog svetskog rata, a poslednji put 1999. godine. Lazar Trifunović, profesor i direktor Narodnog muzeja, u svojoj Istoriji srpskog slikarstva 1900-1950, poglavlje o prve dve decenije nazvao je „Svetlost“, jer to razdoblje obeležavaju dometi impresionizma kod nas. Srpski impresionizam razvijao se u vreme ratova: Carinskog, Balkanskih i Prvog svetskog. Srećom, naše umetnike ništa nije odvratilo od stvaranja. Uradili su vrhunska ostvarenja u najtežim uslovima. Pojedina od njih ušla su u preglede impresionizma u svetu, poput Tašenovog kapitalnog izdanja „Impresionizam 1860-1920“, u kome se nalaze dela Nadežde Petrović, Milana Milovanovića i Koste Milićevića.

Srpski impresionizam je za francuskim kasnio više od 20 godina i došao je preko Minhena. Da li ima mesta njihovom poređenju?

– Srpski impresionisti rođeni su posle 1872, dakle, posle nastanka Moneove slike „Impresija rađanja sunca“, po kojoj je pravac i dobio ime. Zanimljivo je da se kralj Milan Obrenović pominje kao prvi monarh u svetu koji je kupio slike francuskih impresionista. Da taj podatak nije bez osnova, svedoči i njegov portret koji je nastao u ateljeu Nadar iste godina kada su u ovom prostoru prvi put izlagali tada nepriznati velikani Mane, Mone, Pisaro, Renoar i drugi poklonici svetlosti. Njihovi sledbenici u Srbiji studirali su u Minhenu. Oni su bili dobro upućeni u najsavremenije tokove umetnosti u Evropi, ali Nadežda Petrović je smatrala da „se mi još nismo s jedne strane izmirili, a s druge strane završili traženja u impresionizmu“. Slike srpskih impresionista svedoče o mogućnostima, trajanju i rasprostranjenosti ovog pravca od kojeg kreću tokovi moderne. U tome je i njihov značaj za evropsku i svetsku umetnost.

Veći deo izložbe čine radovi Nadežde Petrović, ovo je verovatno jedna od najkompletnijih postavki njenih slika. Da li ova izložba delom govori i o položaju žene umetnika u tadašnjoj Srbiji?

– Nadežda Petrović je po svemu znamenje svoga doba. Na izložbi su prvi put najpotpunije predstavljena njena dela koja se vezuju za impresionizam, mada često sadrže elemente secesije, simbolizma, ekspresionizma i fovizma, katkad i apstrahovanja do granice apstrakcije. Međutim, njeno stvaralaštvo mnogo je složenije i raznovrsnije, što će se, nadam se, videti sledeće godine na izložbi povodom sto godina od njenog odlaska u večnost. Uporedo sa umetnicima u Nemačkoj i Francuskoj, ona je slikala ekspresionističke slike već 1905, kada organizuje i rad Jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, prve u takozvanom regionu. Učestvovala je i u formiranju Saveza južnoslovenskih umetnika Lada na sastanku u Sofiji 1906, kao jedina među 34 bugarskih, hrvatskih, slovenačkih i srpskih umetnika. Već i to mnogo kaže, a još više kada se zna da je ona tek četvrta srpska slikarka, odnosno druga rođena u Srbiji. Sve njene delatnosti bile su rušenje barijera između muških i ženskih poslova i prava, tako da je i to jedna od dimenzija izložbe.

Sa izuzetkom Nadežde Petrović, koja je bila dobrovoljna bolničarka, Kosta Miličević, Miliša Glišić i Milan Milovanović bili su ratni slikari. Da li je i koliko takav angažman uticao na njihovu umetnost?

– Srpska armija je jedina u svetu imala zvanje ratni slikar, koje je na objavi za putovanje Petra Ranosovića potpisao 21. septembra 1912. budući vojvoda Živojin Mišić. Štab Vrhovne komande doneo je 20. avgusta 1914. Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinica na vojištu, koji je potpisao vojvoda Radomir Putnik. Oficiri su vrlo dobro znali da su umetnicima najubojitije oružje slikarski pribor i fotoaparat. Zato su predvideli da ratni slikari beleže „momente borbe kao i ostale ratne epizode, a izričito tragove svirepstva i varvarstva, koja bude neprijatelj ostavio za sobom, kao i ostala značajna dokumenta, čiju sadržinu treba sačuvati.“ Većina tih likovnih dokumenata stradala je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Srećom, sačuvano je ono što su umetnici stvarali u svakom trenutku predaha i ta njihova dela prikazali smo na izložbi. 

 Da li vaša ocena da „korifeji srpskog impresionizma nisu voleli rat nego otadžbinu“ i da je to razlog što „njihove muze nisu ćutale dok su topovi grmeli“ zapravo otklon od eventualne političke zloupotrebe tumačenja uloge srpskih slikara u Prvom svetskom ratu, čija je istorijska revizija u punom zamahu?

– Čini se da je i rat nezavršen simbol koji svako može da tumači kako želi. To prepuštamo istoričarima, ne političarima. Svako ko malo razmišlja može i sam da dođe do logičkih zaključaka. Uloga srpskih slikara, kojima su se pridružili i Hrvati: Cvijetan Job, Josip Sibe Miličić, Vladimir Becić, Marino Tartalja, Vilko Gecan i Oton Iveković, bila je časna i niko ne može da ospori njihovu humanost. Oni su se umetnošću borili ne samo protiv kolonijalnih aspiracija najmoćnijih sila, nego i protiv sopstvenog propadanja i nestajanja. Obezbedili su sebi mesta u panteonu zaslužnika, a užase rata koji nije okončao sve ratove pobedili su snagom duha. Unutarnjom svetlošću obasjali su svoja dela koja i dalje zrače.

Povratak u formu

Izložba „Svetlost u mraku Prvog svetskog rata“ trajaće do 10. septembra. Prati je obiman dvojezični srpsko-engleski katalog, kao i knjiga za decu školskog uzrasta „Nadežda Petrović od proleća do zime“. Ljubica Miljković kaže da je ovo „samo vraćanje u formu prvog i najuglednijeg među našim muzejima“. Prema njenim rečima, „za vrhunska ostvarenja protagonista impresionizma u Srbiji zainteresovani su Muzej RS u Banjaluci, Galerija Matice srpske u Novom Sadu, kao i muzeji u inostranstvu“.

Heroji i žrtve

– Za mene su umetnici u Prvom svetskom ratu iskre svetlosti zdravog razuma, ljubavi prema domovini i zalaganja za prave vrednosti. Mnogi od njih bili su heroji i direktne ili indirektne žrtve planetarnog sukoba, koji su inicirale zemlje predvodnica saveza Centralnih snaga. Nadežda Petrović i Mališa Glišić umrli su u jeku junačkog suprotstavljanja osvajaču 1915. i 1916. godine. Velika umetnica bila je sahranjena u Valjevu, sada počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. „Umorno tjelo“ najmlađeg od apostola impresionizma u Srbiji, jednog „od rijetko otvorenih i čestitih ljudi, koji je bio dobar i iskren, do preteranosti, predusretljiv kao niko, odan kakvih je malo i vijeran prijateljima do smrti“ spustili su u „duboku raku“ na niškom groblju, kojoj se zameo trag. Kosta Miličević, „mučenik u životu, meteor u umetnosti slikarstva, (…) prema kome su sudba i ljudi bili nemilosrdni“, izmučen, iscrpljen i zaražen u ratu, podlegao je bolesti na početku mira, 1920. i, u „neobojenom kovčegu na slami“, sahranjen bez ikakvih počasti. Milan Milovanović je, posle preležanog pegavca i preživljenih ratnih nedaća, odustao od slikarstva i posvetio se pedagogiji. Oni nisu pristali na destrukciju, iako su ih i u ratu i u miru šibali sa raznih strana. Za sobom su ostavili vrhunske vrednosti po kojima se i njihovo doba označava kao svetlost – kaže Ljubica Miljković.