Na sceni pokušavam da budem onakav kakav jesam

Tradicionalni novogodišnji koncerti sa Gudačima Sv. Đorđa postaju pravi obrazac neformalne komunikacije sa prijateljima – muzičarima i publikom. Da li je ovakav pristup tipičan za Ameriku ili ste imali na umu određene umetničke muzičke ličnosti i njihov osoben stil „upražnjavanja“ koncertnog sagovorništva sa prisutnima? Ima tu i komičnih momenata, gegova i sl. – jesu li oni proizašli iz vašeg divljenja za neku zvezdu komedije na filmu, televiziji, u pozorištu, ili i ovde sve popularniji stand-up žanr?

– Odgovor na sva vaša pitanja je: da! Tu je sigurno uticaj umetnika kao što su pijanista Viktor Borge i naravno violinista Itzhak Perlman – koji odavno ima takav pristup nastupima i publika od njega to i očekuje, pored vrhunskog sviranja. Monty Python je elementaran, naravno. Sigurno, u Americi je razgovor s publikom – odnosno upoznavanje publike sa onim što ćete svirati – jedan standard koji postoji dosta dugo. Ali ga ne shvataju svi umetnici na isti način. Neki na to gledaju skoro samo kao na zadatak, a neki – uključujući i mene – smatraju to idealnom prilikom da vas publika upozna, ali da i vi bolje upoznate publiku. Generalno, kroz godine se moj pristup menjao i postajao sam sve slobodniji. A počelo je slučajno. Odnosno, kada sam počeo da govorim na nastupima, tu i tamo bi se publika nasmejala – i to u trenucima kada uopšte nisam želeo da budem smešan! Tada sam shvatio da imam nekakav potencijal, ali nisam još bio siguran kakav. Sve ostalo sam stekao naknadnim iskustvom. Drugim rečima, ja pokušavam da na sceni budem onakav kakav jesam. Ali morate biti i sigurni da je to “kakvi jeste” nešto što je pogodno za scenu.

Vaše umetničke kolaboracije već su legendarne – Vlatko Stefanovski, Edin Karamazov, već pomenuti Gudači Sv. Đorđa. I repertoar na ovim superstar večerima je sasvim osoben. Kako ste se upustili u ovakvu vrstu razmišljanja uživo, u kojem se prepliću žanrovi, osvetljavaju novi kvaliteti svakog instrumenta ponaosob, prelaze granice uobičajenog izbora kompozicija na koje se računa?

– Mislim da je suština da sam ja takav kao osoba. Uvek sam imao najrazličitija interesovanja i to se prirodno odražava na ono što radim na sceni. Klasika ima svoje neprikosnoveno mesto u istoriji i trebalo bi da ima mesto u životu svake osobe, po mom mišljenju. Neka je to i mala količina, ali je život lepši sa klasikom. S druge strane, taj isti svet klasike u kojem sam odrastao može da bude dosta skučen, ne toliko što se tiče samog repertoara, već pristupa i shvatanju klasike i mentalitetu samih muzičara, koji su ponekada dosta uplašeni i često staromodni. Ja biram da se ne bojim novoga i smatram svojom dužnošću – ne kao umetnika – već kao čoveka, da stalno pratim svoja interesovanja i instinkte i da negujem životnu znatiželju, koja se onda prirodno odražava na moju muziku.

Šta mislite da vas je spasilo od toga da zauvek ostanete u senci samoga sebe, onog čudesnog dečaka, koji se peo na scenu onako superiorno od najranijih dana? Kako ste se izborili sa tim, dok su ljudi možda još neko izvesno vreme očekivali dečaka pred sobom ponovo i ponovo?

– Najverovatnije sam se izborio tako što nisam bežao od realnosti. Konkretno, kada sam napunio nekih šesnaest godina, počeo sam da vežbam dva i čak tri puta više nego ranije, i krenuo na internacionalna violinska takmičenja. Usledio je ogroman rad i sudelovanje na deset najvećih takmičenja u dve godine. To me je očvrsnulo, ali i sam imao i priliku da vidim kako sviraju najbolji violinisti iz čitavog sveta, i gde je moje mesto u toj konkurenciji – u konkurenciji odraslih. Tada sam imao šesnaest i sedamnaest godina, dok je gornji limit za takmičare bio trideset dve. Uspevši da se plasiram u finale svih deset puta, osvajajući nagrade, shvatio sam da imam konkretnu šansu kao violinista, ne samo kao dečak-violinista. Ali sam isto tako shvatio da je potreban ogroman rad da bi se bilo – i ostalo – na vrhu. U suštini, kratak odgovor na vaše pitanje kako sam se izborio sa tom senkom samoga sebe je: radom.

Da li je sviranje nove ili barem unekoliko oneobičene literature nešto što vas privlači u ovom trenutku karijere?

– Sigurno je da uvek tražim novi izraz, i pre svega me interesuju nove muzičke, ali i moje, granice. Isto tako, danas ima mnogo kombinacija i klasike koja ide u neke potpuno druge vode i, u suštini, više nije klasika. Ne mislim ni da je to rešenje. Po meni je idealno naći jedan balans između starog i novog. To je ujedno i najteže. Želeo bih da na sebe gledam kao na evoluciju tradicije, ne nužno revoluciju.

Umetnici i ličnosti kojima se divite?

– Ima ih previše da bih mogao sve da navedem ovde. Rekao bih samo da ih ima pomalo iz svih branši.

Kako sada doživljavate Evropu, vraćajući joj se neprekidno iz Sjedinjenih Država, a kakva vas još osećanja obuzmu pri svakom novom povratku u grad vašeg rođenja?

– Iako zaista volim Ameriku, uvek mi je lepo da sam u Evropi, i posebno u Beogradu. Volim i to da imam mogućnost kombinovanja kontinenata i kultura.

Dragocena disciplina

– Veoma sam zahvalan svom klasičnom treningu jer mi omogućava da idem u bilo kom drugom muzičkom pravcu, ako to želim. Ali je isto tako dragocena disciplina koju sam klasikom stekao, radna etika. Što se tiče samih dela, naravno je da u njima nalazim stalno nešto drugo. Kako se menjam ja i moja životna iskustva, tako se menja i ono sto tražim u određenom delu. S jedne strane, možete studirati isti materijal iz svakog mogućeg ugla da biste što dublje pronikli u njegovu suštinu. S druge strane, možete studirati i obogaćivati sebe, što se onda automatski prenosi u ono što svirate. Na kraju krajeva, svakim delom kompozitor ispreda neku priču, možda iz svog ličnog života, možda i ne. Vi možete da pokušate da ispričate tu kompozitorovu priču. Ili, možete ispričati svoju priču kompozitorovim rečima. Ja pripadam ovoj drugoj grupi – objašnjava Milenković svoj pristup klasici.