Nastupilo je vreme besomučnog takmičenja

Tepavac to čini spajanjem tradicionalnih tehnika i novih tehnologija, tako što slika, fotografiše, pravi instalacije i video radove, stvara kolaže i izvodi performanse. Uz to u njegovim radovima ponavljaju se motivi po kojima ga publika prepoznaje – reference na istoriju i filozofiju, prerađeni krojevi iz Burde, lik Ničea. Na koji način sve ovo svedoči o današnjem vremenu i njegovim kontroverznim odlikama kroz prizmu ubrzanog razvoja nauke i tehnologije, što je kako kaže jedna od tema njegove izložbe pokušali smo da saznamo od samog autora.

– Izložba je inspirisana Ronaldom Bartom i predstavlja neku vrstu omaža postmodernizmu. Ovo je vreme u kome se tehnologija neprestano usavršava počev od mobilnih telefona, preko kompjutera. Sledstveno tome trebalo bi bolje da komuniciramo, ali se to zapravo ne dešava. Sporazumevanje je sofisticiranije, ali se i dalje ne razumemo. Živimo internet revoluciju i ne znamo posledice koje će iz nje proisteći. Problemi ostaju, naizgled je sve različito, a u suštini isto.

* Zanimljiv je način koji ste izabrali da biste o tome govorili?

– Nisam posegnuo ni za kakvim velikim temama poput nacionalne istorije nego sam se posvetio krajnje ordinarnim stvarima kao što su konferencije što uopšte nije inspirativno. Tako su tu „Konferencija o klimatskim promenama“, „Konferencija bla bla“ i motiv krojeva koji se ovde stalno ponavlja kao simbol u kontekstu komunikacije.

* U kom tačno smislu?

– Krojevi su simbol preciznog jezika posredstvom koga ljudi komuniciraju samo da bi nešto napravili, a ne da bi se razumeli. Ako se pridržavaju uputstava uspevaju da stvore model koji im je potreban međutim jezik krojeva je limitiran, uniformisan i dosadan. Zbog toga ja i upotrebljavam figuru Ničea budući da je on jedan od prvih kritičara logocentrizma koji je smatrao da se mi, pomoću našeg ljudskog govora, zapravo ne možemo suštinski razumeti, nego da je potreban neki drugi jezik. Drugi jezik su možda novi mediji gde je ljudski govor sveden na binarni kod. Ipak, za sada ni to nije pomoglo i suštinsko razumevanje još nije uspostavljeno

* Različito a isto?

– Između ostalog govorim o uplivu nauke u umetnosti, koja je evidentna preko upotrebe novih tehnologija, tako dominantnim u savremenim umetničkim praksama. Postavljam pitanja da li je umetnost potrebna i da li je uopšte ima. Po novim teorijama, umetnost teži ka dematerijalizaciji, a ja mislim da ona ne može da se dogodi, jer kad se ona svede samo na tekst, postaje materijal. Živimo u doba dekonstrukcije svega u kojem je i uloga umetnosti izmenjena. Moji radovi svedoče o tome zbog toga se izložba i zove „Različito a isto“.

* I ne samo da svedočite nego i ukazujete da je to problem?

– Polje umetnosti je najidealniji medij za to. Doduše, postoje i drugi načini s obzirom na to da živimo u vremenu histeričnog aktivizma posebno mi koji smo udaljeni od velikih centara. Angažovanost je naravno neophodna ali u radovima gde se bavim konferencijama opet se vraćam na problem sporazumevanja i ukazujem na to da uprkos pokušajima da se dođe do nekog unapređenja, pomaka zapravo nema. Zbog toga u tim radovima figuriraju depersonalizovane osobe koje čini se nisu istinski zainteresovane za ostvarenje viših ciljeva, nego za poboljšanje vlastitih pozicija.

* Kako se u svemu tome pozicionira umetnik? Vi se na autoportretima pojavljujete trolično, ali se trudite da budete i sportski nastrojeni.

– Nastupilo je vreme besomučnog takmičenja gde su uloge svih nas izmenjene pa tako i umetnika. Ekspanzija dizajna preuzela je na neki način ulogu umetnosti. Zbog toga sam ja u autoportretu i dizajner i romantični art navijač i vojnik. Lakan je nekad govorio da smo svi mi višestruke ličnosti, a njegovi naslednici da smo zamršeno klupko koje čini milijardu osoba. Ja to pokazujem u svojim autoportretima jer mislim da je autoironija najbolji način.

Fudbal i moderna

Ekipa fudbalskog tima koji je u svom radu sastavio Milan Tepavac, gde se i sam pojavljuje uz Adorna, Bodrijara, Rembranta, Deridu kao golmana i Nemanju Vidića referiše na tezu da je filozofija pre svega pismo, a da se postmoderna teorija zasniva na dekonstrukciji. „Ako je moda umetnost onda je to i fudbal koji je naročito ilustrativan primer gladijatorstva, koje je u današnjoj umetnosti stalno prisutno. Fudbal i moderna umetnost se ne razlikuju mnogo po stepenu besomučnog takmičenja tako da je poželjno da umetnik maltene svaki dan napravi neku egzibiciju ne bi li skrenuo pažnju medija na sebe. Svako vreme dakle ima svoju umetnost i to je normalno. Ja nad tim ne kukam samo svedočim o tome“, konstatuje Tepavac.

Nijedna supa nije ista

„Ja inače volim da se bavim dosadnim ili neinspirativnim temama kao što su recimo supe koje radim već duže vreme. Supe su nekad bile simbol božanske hrane budući da bogovi nisu jeli meso“, kaže Milan Tepavac i pojašnjava: „Mi danas svi jedemo supe i živimo u vremenu gde je kulinarstvo postalo umetnost isto kao i moda, estetska hirurgija i dizajn. Supa je takođe i simbol svakog pojedinačnog života koji isparava i zbog toga su sve one različitog sadržaja“.

Svi smo svedeni na binarni kod

U vreme gde je tržište postalo apsolut, svi smo svedeni na binarni kod, zato sam preko očiju stavio zapis sa kartice koji zamenjuje moju dušu, objašnjava Milan Tepavac i dodaje da se nekad u doba kada se na umetnost gledalo na romantičan način verovalo da su umetnici senzibilna bića, dok se danas oni smatraju proizvođačima kulturnih dobara.