Ne treba da se stidimo prošlosti

                       p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Mitrović i Aleksić, koji su odrasli u istoj ulici u Zrenjaninu, dele različite uspomene vezane za nekadašnju Jugoslaviju. Iako su oboje emigrirali 2001. godine, rediteljka i dalje živi u Zapadnoj Evropi, dok se glumac u međuvremenu vratio u Srbiju. NJih dvoje svoje lično iskustvo prepliću sa istorijom jugoslovenske kinematografije, pokušavajući da dođu do istine o danas pomalo mitskoj državi.

* Zašto se danas naše društvo stidi svoje komunističke prošlosti?

– Naslov predstave je citat iz filma Dušana Makavejeva „Misterije organizma“. Pitanje je šta je naša komunistička prošlost koja se danas najčešće svodi na jedan period diktatorstva. Ja se ne slažem s tim. Moja lična sećanja nisu takva. Ali naslov smo izabrali upravo zato što je višeznačan, pre svega ironičan. Mislim da ne bi trebalo da se stidimo svoje komunističke prošlosti pre svega zbog vrednosti koje je imalo to vreme. Ja ne pričam o ideologiji nego o društvenim vrednostima na kojima sam ja odrastao – konstantni rad, kolektivni duh, solidarnost, radnička prava… Što u današnjem individualističkom i materijalističkom društvu, gde je svako dovoljan sam sebi i gde svako brine samo o sebi, nedostaje.

* Šta ste otkrili kroz rad na predstavi – šta istorija filma govori o istoriji Jugoslavije?

– Kroz istoriju jugoslovenske kinematografije zaista možemo vrlo dobro da shvatimo kako se menjalo društvo. Od „Slavice“ i ostalih filmova s početka nove države vidimo propagandne filmove o izgradnji, zatim kako raste standard, pojavljuju se i mjuzikli poput „LJubav i moda“, da bi usledio takozvani crni talas gde autori govore o marginalcima i pokazuju da društvo nije idealno, a zatim se 80-ih pojavljuje i rokenrol na filmu. Jako je zanimljivo hronološki postaviti filmove jer možete shvatiti šarenolikost našeg filmskog nasleđa koje nije samo partizani, pioniri i nošenje štafete.

* Kako ideale tog vremena preneti na savremeno društvo, kada ni u izvornom sistemu nisu mogli da se ostvare do kraja?

– U predstavi se bavimo time šta je od tih ideala ostalo. Ostale su raspadnute fabrike i raspadnuta Avala. Ali šta je ostalo od ideja, koliko su one žive i danas i mogu li se implementirati u savremeno društvo? Bavimo se pitanjem da li smo mi odustali od tih ideala, odnosno zašto je neko odustao, zašto je neko otišao, a zašto se neko vratio, kao ja. Kako dalje nastaviti sa tim.

* Koliko se vaš pogled na nekadašnju državu razlikuje od pogleda Sanje Mitrović, koja se nije vratila u Srbiju kao vi?

– Naši roditelji živeli su u jednom sigurnom svetu. Danas se ni u jednom društvu niko ne oseća sigurno. To je najveća pretnja. Tako je ovde ali i u zapadnim zemljama gde bez obzira na ekonomsku situaciju opasnost da izgubite posao uvek postoji. Osim toga, u zapadnom svetu postoji i opasnost od terorističkih napada. Sanjini i moji pogledi su drugačiji. Pitanje je da li sam se ja navikao na ovo i da li su se moji kriterijumi spustili – o tome ćemo pričati u predstavi.

Istorija Jugoslavije i savremena Evropa

– Na Jugoslaviju se izvan granica te nekadašnje države danas gleda samo kao na prostor ratova. Mesto u kome su se dogodili krvavi sukobi. Ali zaboravlja se na sve dobro što je izašlo odatle. Jugoslavija jeste bila komunistička zemlja, ali njen sistem nije bio isti kao u drugim totalitarnim državama. Tema bivše Jugoslavije relevantna je za doprinos gorućih evropskim pitanjima i neophodno je upoređivati iskustva savremene Evrope i SFRJ – kaže Sanja Mitrović.

Film kao treći lik

U realizaciji predstave korišćeno je 40-ak inserata iz jugoslovenske kinematografije – od „Slavice“ do „Oca na službenom putu“. Film je, kako kažu autori, treći lik u predstavi, a na izboru inserata radili su i dramaturzi – Olga Dimitrijević i Žorž Palinoš. Reprizna izvođena komada zakazana su za 28, 30. i 31. maj.