Pisci nisu samo artisti

   Tokom ceremonije uručivanja nagrade za životno delo, voditelj programa upitao je Ljosu, između ostalog, kakav efekat na pisca čini javno spaljivanje njegove knjige? „Pored svih knjiga koje trunu u knjižarama, prekrivene prašinom, jer niko ne želi da ih kupi, moja je bila spaljena na Trgu u Limi, što je jedan fantastičan osećaj za pisca. Vojna hunta, vojnici i oficiri koji su učestvovali u tom spaljivanju, napravili su mi neverovatnu reklamu. Oni su moju knjigu spalili, ali je nisu zabranili. I, u roku od nekoliko dana ta knjiga postala je bestseler, svi su pohrlili u knjižare da vide šta je to što vojnici spaljuju. Znači, učinili su mi mnogo veću uslugu nego da su me ostavili na miru“, prokomentarisao je Ljosa.

            U dvorištu dvorca sagrađenog u 13. veku, čekajući na početak ceremonije, razgovaramo sa Marijom Vargasom Ljosom, šezdesetosmogodišnjim šarmantnim likom koji svojim izgledom potvrđuje sopstvenu tezu da će još dugo pisati.  Za početak, podsećamo ga da je 1990. godine bio predsednički kandidat u rodnom Peruu. Pitamo ga kako je došlo do njegove odluke da uđe u politiku?                                

   – Moja politička vokacija bila je odlučujući momenat u datom trenutku, za prihvatanje ulaska u „trku“ za predsednika Perua. Veoma specifična situacija, naime, karakterisala je tada ovu zemlju. Kolaps demokratije, teroristički, gerilski akti, naročito od ekstremno-radikalnog Tupakamaro pokreta, samo su jedna strana medalje. S druge strane imali smo tragičnu ekonomsku situaciju, te populističku politiku predsednika Garsije. Sve to nateralo me je da uđem u predsedničku trku. Osim toga, i pre ulaska, ja sam žestoko kritikovao levičarsku vlast i njenu populističku politiku.            

Trku ste izgubili.                     

  – Da, izgubio sam. Prošao sam bio, naime, prvi krug, ali sam izgubio u drugom. I ako sam od početka vodio po svim istraživanjima. Lično mislim da nisam bio dobar kandidat (pobedio ga je Alberto Fudžimori, prim. DS).         

  Kako gledate na vezu između književnosti i poltike? Konkretnije, treba li pisci da se bave politikom?                    

   – To zavisi od pisca do pisca. Nismo svi mi isti. Lično, u politiku nisam ušao zbog političkih već zbog moralnih razloga. Ima, naravno, i pisaca sa političkim pretenzijama. A pravi političari, prema mom mišljenju, moraju imati politički apetit, kao i da budu potpuno predani tome, što mislim da u mom slučaju nije ni blizu. Pisci svakako treba da učestvuju u političkom životu. Njihova je obaveza učešće u političkim debatama, da ukazuju, predlažu… To ne podrazumeva i obavezu ulaska u profesionalne političke vode. A pisci, na kraju, najčešće i nemaju takve apetite.            

 Da li dobar pisac znači i dobar političar?                     

  – Ima takvih primera. Recimo, Vaclav Havel. On je i dobar književnik i dobar političar. No, ima i primera za potpuno suprotne situacije. Ne mislim, dakle, da može da se postaviti nekakvo pravilo po tom pitanju.          

 Na početku uspostavljanja Miloševićeve diktature, vi ste sa grupom intelektualaca boravili u tadašnjoj Jugoslaviji, kao izraz podrške nezavisnim medijima i piscima. Je li bilo još nekih razloga za vaš dolazak, recimo, promocija vašeg dela?                     

  – Ne sećam se datuma, ali znam da je jedini razlog tadašnjeg boravka u Jugoslaviji bio upravo podrška nezavisnim medijima, kojih je tada bilo jako malo, ali su bili čvrsto pritisnuti od Miloševićevog režima. Naš dolazak je, dakle, bio apsolutna podrška tim i takvim novinarima i piscima, koji su se sjajno i hrabro suprotstavili diktaturi Slobodana Miloševića.         

  Vaš boravak je bio jako kratak. Jeste li možda imali problema sa vlašću?                   

    – Ne sećam se koliko smo ostali, ali svakako znam da je to bilo jako kratko. No, nismo bili oterani, praćeni jesmo bili, ali nikako proterani. Slobodno smo se kretali i imali dosta susretanja. U razgovorima koje smo vodili, a bili su vrlo plodni, dobili smo direktne informacije o načinima realizacije represije, naročito protiv novinara, pisaca i pripadnika intelektualne sredine. Zahvaljujući toj poseti, ja sam kasnije bio u mogućnosti da pišem o problemima u Jugoslaviji i da pružim objektivnu informaciju o životu u njoj.      

     Vi imate iskustvo i sa diktatorskim režimima u Latinskoj Americi, što vam je često služilo u pisanju. Kako vi vidite tu vrstu vlastodržačke pomame?               

        – Ako pišete o konkretnom diktatoru, onda vi pišete o svim diktatorima, o totalitarizmu. Tokom mojih univerzitetskih dana pedesetih godina, Latinska Amerika bila je puna diktatora. Lično mislim da oni nisu prirodna katastrofa, i to je ono što me je teralo da pišem o njima: kako su oni stvoreni u saradnji sa mnogim ljudima, čak i sa njihovim najdirektnijim žrtvama. Na kraju, moje trogodišnje političko iskustvo pokazalo mi je kako apetit prema političkoj vlasti može uništiti ljudskost, odnosno kako se ljudi transformišu u monstrume.           

 Na kraju, Ljosa je objasnio kako je pisac zapravo postao čitajući. Kako je često bio nezadovoljan krajevima avanturističkih romana koje je čitao tokom detinjstva, počeo je da razmišlja o alternativnim rešenjima. Ljosa, inače, važi za čoveka koji odmah nakon završetka jednog naslova kreće u drugi, jer nema vremena da „uživa“ u slavi prethodnog. Prosto, njegova energija ga tera tu vrstu aktivnosti, što dopunjeno istraživanjima na terenu, dovoljno govori o književnom i esejističkom opusu ovog autora. I probleme sa svojim knjigama on postavlja u realnost u kojoj pisci nisu samo artisti već i bića koja moraju da učestvuju u političkom i društvenom životu. Naravno, aktivno.

(Danas), 26-27. juna 2004.