Svetitelji su trajno zaljubljeni

Zašto nam je uopšte potreban film o Svetom Savi, prvo je pitanje za Nenada Ilića, koji je nemali broj puta dosad podsećao na to da od Svetog Save potiču mnoge vrednosti u vezi s kojima nije potreban konsenzus. Prosto, zajedničko znanje, samo treba da se setimo. Ne samo mi ovde, nego čovečanstvo uopšte. U dosadašnjim izjavama na ovu temu Ilić ostavlja utisak da veruje u to da povratak Svetog Save, koji,inače, „trenutno nije u Srbiji“,znači povratak nade u srpsku budućnost i borbu za opštečovečanske vrednosti.

– Kad smo počeli da radimo na filmu,pravili smo i analize odnosa studentske populacije prema Svetom Savi i čuli mnogo negativnih fraza – na primer o progonu bogumila, nedostatku tolerancije, šta li. Sve u vezi sa tim periodom pokušava na silu da se ugura u sliku o „mračnom srednjem veku“,koji to naravno nije bio, o zaustavljanju napretka i gušenju slobode. Sveti Sava nije se vratio sa Svete gore u Srbiju početkom 13. veka da sačuva crkvu, nauku, zakone iz osmog veka, već baš da napravi dobar 13. vek. Samo treba da se vratimo tome i pogledamo činjenično, bez navijačke priče. On je samo smatrao da jenajbitnije da se čovek, bilo da se bavio naukom, medicinom, pravima, diplomatijom,poveže sa verom u Boga i najviše vrednosti pošto tad oslobađa potencijal koji će to čime se bavi uvek dovesti na neki viši nivo- objašnjava na početku razgovora Danasov sagovornik.

• Da bismo imali budućnost, kažete, ljudi moraju na nešto da se oslone? Pojam tradicije u koju je utkana vera prema Bogu pogotovo ovde se,ne slučajno,izlizala od preterane upotrebe. Slično je i sa crkvom i prilaskom njoj. Kako to komentarišete?

– Kad prilaze crkvi,ljudi često misle da je njena delatnost pre svega srodna muzeološkoj aktivnosti, čuvanja nečega iz prošlosti, da se slučajno ne pokvari sadašnjošću ili nečim drugim. Ne, naravno. To je potpuno naopak pristup jer se sve razvija i ako nema promene, nema ni života. Ono što volim da citiram u tom kontekstu jeste rečenica poznatog kompozitora Gustava Malera: ”Tradicijanije obožavanje pepela. Ona je održavanje vatre”. Kraj! To znači da ja preuzimam od svojih predaka nešto što predajem sledećoj generaciji a pritom kreativno to i dopunjavam. Moram da raščišćavam pepeo i da tu vatru održavam. Ne mogu je sačuvati tako što ću da je negde zatvorim. Tako će se ugasiti i ostaće samo pepeo.

• To bi se moglo shvatiti kao obaveza prema precima, a to mnoge može i da odbije. Imamo ih svakodnevno. Često bespotrebnih. Zar ne?

– Ako danas forsiramo to saobavezom,skrećemo na sekundarne stvari,na folklornupričuili kruta moralna pravila. A priča o moralu se često odvija kao trgovina. Znači ja ću da uradim to i to, a Bog će mi dati to… A gde je ljubav? Jesi li ti to dobio svojim trudom ili si dobio od Boga? Šta mi možemo zaista samo svojim trudom da stvorimo? Preci su nam za životpotrebni a ne da budu samo modeli za spomenike.

• Ipak, nad mnogim duhovnim poukama se čovek zamisli, pa i zabrine i u samopreispitivanju zavrti. Sava je viđen kao neko kome je samospoznaja išla lako.

– Svi Savu vidimo kroz tu sentiš simpatičnu priču -baš je lepo,on je otišao u manastir. Ali se zaboravlja da je on otišao iz najboljeg života koji je mogao da ima. Pošto trenutno nemamo kraljeve i prinčeve, sad samo nek mi nađu decu velikih tajkuna, bogataša, koji će krenuti tim putem. Sava, koji je imao sve -najbolju zabavu tog vremena, lov sa drugarima, čuda, udobnosti, najbolju hranu, najbolje sve – da pokušamo ponešto da prevedimo na današnje vreme – svega se odriče. Zašto bi se bilo koji normalan čovek odrekao toga? Pa zbog nečeg boljeg. On se povukao i živeo životom monaha, pustinjaka. Povlačeći se iz sveta i baveći se sobom našao je u sebi i oko sebe ono najlepše. On dolazi na Svetu goru da svoje vreme koristi za približavanje onom večnom, najboljem i da tu ljubav u sebi gradi i traži. A kad je čovek u ljubavi,njemu je sve divno. Zamislimo nekog u trenutku najveće zaljubljenosti, pa da je taj trenutak produžen na ceo život. Kako to izgleda? E, to su svetitelji. Svetitelji su oni koji su trajno zaljubljeni,a svako biće je čarobno. Kažu ljudi, nađe devojka neku budalu,kriminalca. Ona je oduševljena, kaže „jao, kako je divan“.Svi gledaju – kakav je,fale mu tri zuba, istetoviran, mračan, jedno oko zatvoreno, frizura previše moderna -jeziv čovek. Ona, opet,“kako je divan,čaroban, pesnička duša“.Kakva pesnička duša?!Ona vidi to u njemu, negde skriveno u dubini, tačnije možda nego ostali. E sad zamislite nekog ko samo tako dubinski gleda u ljudsku dušu, što bi se baviotim spoljnim, perifernim, što bi se zamarao time. E to su svetitelji a ne supermeni. Nijeni Sveti Sava.

• Ali, rekli ste da bi Sveti Sava bio super u stripu?

– Naravno, ali ne kao Supermen. Ne ni kao čovek bez greške. U vezi sa svetiteljima postoji zabuna kad kažemo „sveti“.Ne radi se o tome da su oni bili apsolutno savršeni. Oni su samo bili trajno zaljubljeni i trajno u vezi sa Bogom. Trajno su uselili Boga u sebe i ugradili se u Boga i to je najvažnije. Zamislite te ljude koji su trajno zaljubljeni u Boga. Samim tim su zaljubljeni u sve ljude. Ne u jedinku prema kojoj ga je pokrenuo seksualni impuls ili nešto psihološko. Ne, nego prosto zato što može da vidi Boga u drugom čoveku. Svetitelj je zapravo onaj koji potpuno dubinski posmatra, vidi ljude.

• U filmu „Otac“ključna tema je odnos oca Simeona i njegovog najmlađeg sina Save koji se susreću na Svetoj gori. U toj tački stvara se zabuna koje tu kome zapravo otac? Možete li nam nešto više reći o ovom neobičnom odnosu?

– Da, to je u svetskim okvirima originalni siže. Ko je kome tu zapravo otac i ta zabuna oko Simeona, koji je veliki otac, ima iskustvo,ogromne godine, stariotac,koga su se, u stvari,plašili ljudi – država, moć, vlast, a s druge strane njegov najmlađi sin,koji je pritom neiskusan s jedne strane, ali ga je u duhovnom životu prestigao i ispred njega je, postaje duhovni otac svom ocu.

• Kako ste taj slojeviti odnos obradili u filmu?

-Fondacija Nasleđe otaca osnovana zbog ovog filma radi na tome da zainteresuje puno ljudi da se skupi veliki broj pokretača, da to zaista bude organska priča, koja raste. I, stvarno,ljudi se okupljaju oko filma u nastanku. Bilo je pregovora i razgovora i s državom, s Ministarstvom kulture, ali film mora pre svega da dobije neku organsku snagu, da zaista bude narodni pokret. Svi pokretači priželjkuju jednu vrstu umetničkog susreta sa Svetim Savom. Da ne ostanemo na tom sentimentalnom ispraznom odnosu, nego da ga sretnemo i da sretnemo, naravno, i njegovog oca Simeona. Ne možeš da ih odvojiš. Starca Simeona s ogromnim iskustvom i harizmom koji dolazi kod mladog darovitog monaha Save. Sava je raznosio pustinjacima po svetogorskim pećinama hranu. Išao bos, ne zato što je mazohista nego što je hteo da obuzda prirodu, da prosto sebi usmereno oteža životdase ne bi bavio površnim stvarima. Često je podvig otežavanje života na način koji će ga učiniti kvalitetnijim. Kad ne bi bilo tako,onda,na primer,niko ne bi godinama učio da svira violinu. Svi bi odmah počeli da je sviraju. Čovek koji hoće da bude podvižnik ljubavi prosto mora da vežba. Simeon prepoznaje i Savin dar i njegov duhovni uzlet, ali hoće da ga vrati Srbiji, pošto zna da će se starija braća pobiti čim on umre.

• Sava znači mora opet da se žrtvuje?

– Iako je on već žrtvovao udobnosti da bi bio monah, sad mora da žrtvuje i mir koji je našao na Svetoj gori i da se vrati u Srbiju. Znate kako izgleda u životu kad čovek uspostavlja tvrđavu koju nosi. E, Simeon je čovek tvrđava koju sad mora da sruši i da postane sluga svima, a onda će Sava morati da odgovori na njegov podvig i da se vrati u srpski metež. Sava treba da se vrati u Srbiju i preuzme duhovno vođenje svog naroda,što ne želi,a Simeon, kojije navikao da zapoveda,treba da svima služi i pokaže model svim vladarima šta vladar u suštini jeste ili bi trebalo da bude.

• Kako vi vidite taj vladarski obrazac?

– Imao je jasan vrednosni sistem i znao šta je najviše. Zamislite kako današnji ili bivši vladari,koji su protutnjali ovim prostorima,planiraju život u starosti, kada siđu sa vlasti, kao odricanje i podvig do samog kraja, služenje svima -divno. Podvig koji će ostaviti visoke vrednosti naslednicima, obojiti sve što je pre toga vladar radio… Sava i Simeon su Srbiju „sklopili“tako što je uspostavljena čvrsta nerazdvojiva veza, gde je sliveno nebesko i zemaljsko. Ako nije sliveno jedno i drugo,to više nije srpski narod. Ne sme se svojevoljno izbaciti jedna ili druga polovina šifre -time se obesmišljava cela istorija. Nismo mi ni nebeski ni samo zemaljski narod. U najboljim trenucima smo bili nebozemaljski narod. Sposoban za podvige i svedočenje visokih vrednosti iako često veoma grešan, do banalnosti. Taj kod koji je tada uspostavljen je presudan za srpski opstanak – ostao je vidljiv preko zidanja Hilandara. Čuvala ga je svetorodna vladarska loza sa Simeonom Nemanjom kao korenom, a Savom kao duhovnim osloncem. Ma šta ko pričao -važno je ko vodi srpski narod i da li ima iznad sebe Boga kao sudiju sopstvenih postupaka.

Vera jača kroz sumnje

* Jednom ste rekli da mislite dasuljudi koji smatrajuda su potpuno verujući manje u vezi sa Bogom od onih koji se kolebaju zato što ovi drugi mnogočešće misle na Boga?

– Može da bude i to. Eto, pogledajmo ponovo tu jednu veliku čudesnu zvezdu pravoslavlja koja je spojila sve polove,čuda,sve granice -Dostojevskog. Malo je i dosadno što se stalno na njega pozivamo, ima sigurno i drugih primera, ali on je toliko krupna pojava da je u stvari neizbežan. Upravo on govori dajenjegova vera jača kroz sumnje.