BITEF: Upitan regionalni i takmičarski karakter

Odluke su donete većinom glasova, a neobično je to što su oba autora ista priznanja dobili i prošle godine – Frljić Gran pri za predstavu „Zoran Đinđić“ Ateljea 212, a Šeparović specijalnu nagradu za projekat „55 +“ trupe „Montažstroj“.

Da li je u ovogodišnjoj selekciji koju je činilo 13 produkcija iz Nemačke, Litvanije, Poljske, Švajcarske, regiona i Srbije, Frljićeve i Šeparovićeve predstave zaista bile najbolje, ali i šta ovo govori o regionalnom teatru koji dobija prednost kod međunarodnog žirija, za Danas govore Anja Suša, Ana Tasić i Ivan Medenica.

Rediteljka i koselektorka Bitefa Anja Suša smatra da su u selekciji koja je bila izrazito politički profilisana, dve predstave bile najekstremnije.

– Kao selektorka festivala nemam prava da budem zadovoljna ili nezadovoljna nagradama. Činjenica da su isti autori nagrađeni drugu godinu zaredom nije rezultat nekog strateškog promišljanja, već čista slučajnost. Lično se jako radujem i čestitam autorima. Odluke su donete većinom glasova, što dodatno pokazuje da nije bilo nikakvog plana. To su autori koji nude nešto autentično sa naših prostora, što je pre svega stranoj publici i teatarskoj zajednici zanimljivo – kaže za Danas Suša dodajući da je sigurno moglo još predstava da bude razmatrano za nagrade.

Ona dodaje da uspeh regionalnih predstava na Bitefu pokazuje da treba da se izađe iz parohijalne matrice.

– Regionalne predstave nagrađene su u konkurenciji, u kojoj su bila dela Kšištofa Varlikovskog i Luka Persevala, nezaobilaznih autora na međunarodnoj sceni („Front“ je pre nekoliko meseci imao svetsku premijeru). To ne znači kompromis ili sažaljenje međunarodnog žirija, već priznanje nečemu što se kod nas događa. Protivim se tezi da se regionalne predstave dovode na Bitef, zato što festival ima manje para. Mi bismo sa manje para napravili festival sa manje predstava. Domaće predstave uzimamo ne zato što su naše, već zato što su dobre – ističe selektorka, dodajući da to pokazuju i podaci da je reditelj Andraš Urban poneo nagradu dnevnog lista Politika, kao i da je njegova predstava „Neoplanta“ proglašena najboljom po mišljenju publike, dok je na Bitef blogu najveću ocenu ponela produkcija Per.Arta i Teorije koja hoda „Communitas na ispitu“.

Pozorišna kritičarka i teatrološkinja Ana Tasić smatra da su nagrade na 48. Bitefu pošteno raspodeljene, odnosno da su nagrađene predstave zaista najbolje, dodajući da je i Lorencijeva „Poludela lokomotiva“ neosporno zaslužila da se nađe među najboljima.

– Zanimljivo je to što su već nekoliko godina unazad na Bitefu najbolje regionalne predstave. To sa jedne strane sigurno govori o tome da nam je bliska i prepoznatljiva tematika regionalnih predstava, možda bliža od evropskih. No, sa druge strane se postavlja i pitanje inostrane selekcije. Zašto evropske predstave nisu toliko jake, uopštenije posmatrano? Sigurno je da na to utiče nedostatak finansija, ne samo za dovođenje predstava, već i za selektorska istraživanja. Mislim da je jako važno da se u budućnosti Bitefa pojača program evropskih/svetskih predstava, jer se u protivnom program Bitefa sve više poklapa sa programima drugih naših festivala, Sterijinim pozorjem, kao i festivalom u Užicu, koji imaju regionalni programski pristup. To nije dobro za Bitef, treba pronaći način da on povrati visinu kvaliteta internacionalnog programa – ističe Tasićeva.

S druge strane Ivan Medenica, teatrolog i profesor na FDU, smatra da su odluke žirija u obe kategorije potpuno pogrešne.

– Ja sam generalno protiv takmičarskog karaktera Bitefa. Mislim da je on potpuno prevaziđen i da ga treba ukinuti. Nijedan festival Bitefovog ranga i značaja u svetu nije takmičarski, pogotovo u selekcijama gde imate toliko raznovrsne pozorišne izraze u rasponu od nekog klasičnog dramskog teatra do savremenog plesa. Tu se postavlja pitanje, kako uopšte kriterijumi mogu da se uspostave, kojima bi se do te mere raznorodni profili procenjivali. Ovogodišnje nagrade su dovoljan povod da se jasno i glasno debatuje o ukidanju takmičarskog karaktera festivala, jer mislim da su pogrešne – ističe Medenica.

Kako kaže, on ne mislim da ovogodišnja priznanja pokazuju dominaciju regionalnog teatra nad svetskim.

– To ne znači da iz korpusa regionalnog teatra nismo videli izuzetne predstave i da nema sjajnih autora, ali činjenica da je Frljić dve godine zaredom pobedio ne znači preterano mnogo. I ove godine je bilo umetnički mnogo složenijih, zahtevnijih i slojevitijih predstava nego ova. Ja bih tu pre svega izdvojio predstavu „Front“ u režiji Luka Peresevala, koja je nesporno bila sam vrh ovogodišnjeg Bitefa. Pored toga, predstava „Aleksandra Zec“ posmatrana i u kontekstu celokupnog Frljićevog stvaralaštva ne spada u red njegovih najznačajnijih predstava. Mnogo poetički složenije sa mnogo više angažmana i preispitivanja uloge glumaca imaju njegove predstave „Kukavičluk“, „Turbo folk“ i mnoge druge. Izrazito cenim rad obojice reditelja, ali i od Boruta Šeparovića smo takođe gledali na tom istom Bitefu u mnogo zanimljivijim izdanjima. Prošlogodišnja predstava „55+“ bila je neuporedivo značajnija od ove – zaključuje Medenica.

Krik protiv zaborava

– Ovu nagradu nisam očekivao. Nagrada mi je bila već sama činjenica da će bitefovska publika moći vidjeti ovu predstavu. Mislim da je ona važna za svaku sredinu jer, na do bola, demistificira nametnute laži o ratovima na ovim prostorima. „Aleksandra Zec“ je napravljena kao krik protiv zaborava – službeno propisanog zaborava koji određuje koga i kako se smijemo sjećati, a što je ono što službena historiografija preskače ili briše. Nadam se da će Hrvatska i njezini građani uskoro smoći snage da imenuju Park obitelji Zec, za što postoji inicijativa i što su podržale mnoge javne ličnosti. I nadam se da će uskoro i na Sljemenu, gdje su ubijene Marija i Aleksandra, biti postavljeno spomen obilježje – kaže za Danas Oliver Frljić, reditelj nagrađene predstave „Aleksandra Zec“.

Šeparović: Nisam očekivao nagradu

Predstava „A gde je revolucija, stoko?“ Boruta Šeparovića nagrađena je specijalnim priznanjem žirija, kao „izuzetna refleksija o poziciji umetnika u savremenom društvu sprovedena kroz ponovno promišljanje i inscenaciju njegovog već postojećeg a kontroverznog materijala“.

– Nisam očekivao nagradu prvenstveno jer sam se već osjetio nagrađenim i počašćenim činjenicom da smo premijernom izvedbom predstave „A gdje revolucija, stoko?“ otvorili ovogodišnji Bitef. Nagrade mi obično nisu poticaj u umjetničkom stvaranju, ali svakako je lijepo kada netko prepozna kvalitetu tvoga rada i zbog toga smo svi u Montažstroju sretni i ponosni. Sudjelovanje na ovogodišnjem Bitefu za mene je bio ljudski i umjetnički izazov upravo s obzirom na obustavu projekta MČŽPC. Proces nastanka predstave „A gdje je revolucija, stoko“ bio je mukotrpan i težak, postupak autocenzure od svih je sudionika na projektu zahtijevao veliku kreativnu snagu, strpljenje i upornost. Zbog toga sam sretan što smo uspješno odgovorili tom umjetničkom izazovu, a to potvrđuju reakcije i žirija i publike i kritike. Od srca čestitam i Oliveru Frljiću i Andrašu Urbanu kao redateljima ostalih nagrađenih predstava i svim njihovim umjetničkim suradnicima – kaže za Danas nagrađeni reditelj.

Sonata za ubijenu devojčicu i zapreka revoluciji

Frljićeva „Aleksandra Zec“ jednostavna je i potresna sonata za ubijenu devojčicu, u tonu Grigove „Solvejgine pesme“, poput Andersenove „Devojčice sa šibicama“, iz koje reditelj preslikava onu scenu u kojoj preko dečjeg groba veje sneg. Mala predstava velikog učinka. Živimo, dakle, u vremenima u kojima su, posle socijalizma, ovde i pre neki dan, deca klana kao što se klalo u praistoriji. U toj pobijenoj deci, ubijan je bog, bez obzira na veroispovesti kojima su se priklanjali njihovi roditelji, a upravo zbog konfesionalne pripadnosti u neprijateljskim kontekstima sujeverja i varvarstva. Pitanje koje moramo da postavimo je traumatično i glasi: da li smo mi ti koje smo čekali?

Na to pitanje, u svojoj energičnoj, poput pank koncerta osmišljenoj i izvedenoj, predstavi „A gde je revolucija, stoko“, Šeparović odgovara radikalno negativno. Sa svojom trupom, tim znamenitim Montažstrojem, subverzivnim i alternativnim, imao je priliku, o kojoj se ispoveda na sceni, da učini ono na šta se nije usudio! I tako je taj proletersko alternativni i anarhično subverzivni potencijal završio kao ostvarenje građanskog sna svakog komercijalnog reditelja – ovenčan, utešen i pripitomljen nagradom na jednom etabliranom, državotvornom i od države podržavanom festivalu. Zapreka revoluciji, pre svega, jesu oni koji je propovedaju. Poslednji čuvari kapitalizma i eksploatacije jesu profesionalni teoretičari i pozorišni stvaraoci koji tu temu rado rabe, a još radije prihvataju čestitke, pozdrave i želje onih koje u svom delu kritikuju. Da li je to umetnost koju smo oduvek želeli?

Zlatko Paković, pozorišni kritičar Danasa, o nagrađenim predstavama