Politički pritisci presudno uticali na MSP

Valjano obrazloženi pravni argumenti Srbije pali su pred političkim pritiscima, a potvrda za to je i činjenica da se konačno mišljenje MSP uglavnom poklapa sa stavovima koje je pred Sudom, među četrdesetak drugih država, iznela jedna, ali premoćna velika sila. Odluka MSP odražava političke realnosti sveta u kojem živimo i ulogu međunarodnog prava u njemu. Ipak, da Srbija nije išla na ovaj proces, da je drugačije formulisala pitanje ili da je čak kojim slučajem tužila zemlje koje su priznale Kosovo, posledice bi bile mnogo teže. Uz ovakvo savetodavno mišljenje, politička strategija Srbije moraće u budućnosti da bude razrađenija i višeslojnija, kako bi se našlo međusobno prihvatljivo rešenje, a ono nije moguće bez novih pregovora – ključni su stavovi koje u intervjuu za Danas obrazlaže ambasador Dušan T. Bataković, šef pravnog tima Srbije u prošle sedmice okončanom postupku pred MSP u Hagu.

Za početak, koje će biti osnovne političke posledice savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, za Beograd i Prištinu, ali i na globalnom nivou?

– Odluke MSP, čak i kada su samo u formi savetodavnog mišljenja, imaju određenu težinu, u zavisnosti od problema na koji se odgovara. U slučaju presude o Kosovu i Metohiji, premda se radi o savetodavnom, znači i pravno neobavezujućem mišljenju, sasvim sužen odgovor imao je, čini se, za cilj da se jednovremeno opravda pozicija albanske zajednice u Prištini, a izbegnu globalne implikacije. Otuda je izostalo i traženo mišljenje o pravu na secesiju od suverene države, odnosno gde prestaje suverenitet države, a počinje pravo na samoopredeljenje, koje i kakve nacionalne, manjinske ili etničke, verske grupe, mogu, i pod kojim okolnostima, da iskoriste ova prava. Premda je u savetodavnom mišljenju, deklaraciji kosovskih Albanaca samo priznato da nije prekršila međunarodno pravo, nigde se Kosovo ne pominje kao samostalna država. To je, svakako, urađeno da ne bude korišćeno kao presedan za druge separatističke pokrete, ali takva lančana reakcija u svetu teško da će, bar na dužu stazu, biti izbegnuta.

Kako objašnjavate pravnu logiku kojom je Sud došao do stava da deklaracija Prištine o nezavisnosti ne predstavlja kršenje međunarodnog prava?

– Ovde je, nesumnjivo, napravljen presedan, kako bi se samo pitanje preinačilo (izostavljena je reč „jednostrana“), a odgovor maksimalno suzio. Menjan je, što je takođe novina, ako hoćete i presedan, sastav članova Suda koji su pisali konačno obrazloženje. Samo značenje pitanja postavljenog Sudu je rastumačeno kao veoma usko, kako bi se pokazalo da, van šireg konteksta, nije prekršeno međunarodno pravo u formalnom smislu. Sud je izbegao, međutim, da potvrdi da Kosovo ima pravo na samoopredeljenje, po modelu nužne secesije („remedial secession“), kako su zahtevali kosovski Albanci. Evazivna pozicija Suda oko suštine postavljenog pitanja, uz maksimalno sužavanje njegovog značenja, ukazuje da je moralo da bude preglasavanja, izdvojenih mišljenja i unutrašnjeg usaglašavanja među sudijama oko konačnog stava. Da pune saglasnosti nije bilo, rečito svedoče izdvojena, po tonu i pomalo ogorčena, mišljenja četvorice od četrnaest sudija koji su bili protiv ovakve odluke.

Da li su tačne spekulacije da su pojedine sudije bile izložene pritiscima, da se prethodnih meseci „svašta dešavalo“ među zidinama haške Palate mira, da je takva odluka bila motivisana i politikom, a ne isključivo pravom?

– Odluka Suda odražava političke realnosti sveta u kojem živimo i ulogu međunarodnog prava u njemu. Apsolutna suprematija prava nad politikom nije moguća, niti je treba očekivati, u bilo kojoj od međunarodnih institucija. Uvek je kod spornih i naročito osetljivih pitanja, neophodno mučno političko usaglašavanje, a pravne norme se, ponekad, menjaju u hodu, i podešavaju neposrednim interesima najjačih sila u međunarodnoj zajednici. Stoga, o političkim pritiscima treba razmišljati u svetlu jednostranog tumačenja predložene argumentacije sa različitih strana. Ako ne uvažite valjane pravne argumente velikog broja država, a sve svedete na jedno mišljenje, koje se, uglavnom, poklapa, sa stavovima koje je, među četrdesetak drugih, iznela jedna, ali premoćna velika sila, onda je prevlast politike nad pravom više nego očigledna. Što se naše pravne argumentacije tiče, ona je bila i ubedljiva i pravno utemeljena, a ja sam dodao, kao istoričar, i sve neophodne istorijske dimenzije. Naša stanovišta podržavale su i mnoge druge učesnice rasprave pred Sudom, pošto su se naša gledišta ili poklapala s njihovima, ili su se naša načela o međunarodnom pravu, suverenosti i secesiji, podudarala u najvećem mogućem stepenu. Sva ta obimna dokumentacija (kad sam je odštampao to je dvadesetak ogromnih fascikli), koja je podržavala naše stavove, kao da je u potpunosti ignorisana. Izostanak uravnoteženog savetodavnog mišljenja, na šta je ukazivala predstavljena pravna argumentacija, jasno je pokazala pretežnost političkog uticaja na oblikovanje konačnih stavova Suda.

Da li bi drugačije formulisanim pitanjem i ishod postupka u Sudu bio drugačiji?

– Pošto je savetodavno mišljenje Suda o Kosovu, kako se pokazalo, eminentno politička odluka, sumnjam da bi bilo koja druga formulacija dala neki povoljniji rezultat. Pravni tim je, inače, obrazovan posle formulisanja pitanja Sudu, ali, kroz analizu savetodavnog mišljenja, jasno se nameće zaključak da ne bi bilo boljeg ishoda. Štaviše, da je postavljeno neko eksplicitnije pitanje, s imenom Srbije u njemu, negativan odgovor imao bi, možda, znatno težih političkih posledica od onih proizvedenim savetodavnim mišljenjem obnarodovanim 22. jula u Hagu.

Šta mislite o pojedinim kritikama u domaćoj javnosti da je bilo greška što se uopšte išlo na proces u MSP?

– Mislim da je odluka o konsultovanju MSP kao način da se pitanje samoproglašene nezavisnosti Kosova drži otvorenim, u datim okolnostima, bilo najmanje opasno po ukupne srpske interese. Da smo tužili pojedine države koje su priznale albansko Kosovo, Sud bi se, najverovatnije, oglasio nenadležnim, ili bi, čak, doneo odluku da su one bile u pravu. Zatraživši savetodavno mišljenje, sprečena je lavina priznavanja Kosova kao nezavisne države što bi nas stavilo pred svršen čin. Nije mala stvar kad vas na glavnom pravnom sudu pod patronatom UN podržavaju uticajne i ugledne države, od Rusije i Kine, do Brazila, Argentine, Španije, Rumunije, Slovačke ili Azerbejdžana, da navedem samo pojedine od njih. Stavovi Srbije su široko odjeknuli u svetu, podrška nije bila zanemarljiva, naprotiv, a bilo je zadovoljstvo videti kako se stavovi Srbije široko uvažavaju. Rizik da će pravni argumenti pasti pred političkim pritiscima nije bio isključen, ali smo bili dodatno ohrabreni znatno povoljnijom presudom u slučaju tužbe BiH protiv Srbije, očekujući da će pravo, nekako, odneti prevagu i u kosovskom slučaju.

U kolikoj meri je sada otežano dobijanje većinske podrške za izglasavanje rezolucije u GS UN kojom bi se otvorio put za nove pregovore s Prištinom?

– Savetodavnim mišljenjem MSP, manevarski prostor Srbije je donekle sužen, a čitava borba otežana. Sud je uostalom i preporučio da o političkim pitanjima, kakvi su zaštita suvereniteta, u ovom slučaju Srbije, i pravu na secesiju i samoopredeljenje, u ovom slučaju kosovskih Albanaca, treba da odlučuju UN, pre svih Generalna skupština. Uz ovakvo savetodavno mišljenje, gde se objašnjava da deklaracijom o nezavisnosti nije bilo ni kršenja međunarodnog prava, ni povrede Rezolucije 1244, ni povrede Ustavnog okvira za Kosovo, naša će politička strategija morati da bude razrađenija i višeslojnija, kako bi se našlo međusobno prihvatljivo rešenje, a ono nije moguće bez novih pregovora.

Kako ocenjujete poziv SAD upućen članicama EU da zauzmu jedinstven stav o statusu Kosova, kao i poruke visoke predstavnice EU Ketrin Ešton da pozdravlja odluku MSP, i da je došla „nova faza“ u kojoj Beograd i Priština treba da počnu „dijalog“?

– SAD su bile inspirator vojne intervencije i predvodnik NATO u bombardovanju Srbije 1999, i koncepcija nezavisnosti Kosova je, pre svega, deo američke strategije na Balkanu. To se pokazalo i u podršci koja je pružena delegaciji kosovskih Albanaca na raspravi u MSP. Otuda, dalja nastojanja da se ta politika potvrdi kao ispravna, pravno u MSP, a politički unutar EU, nisu iznenađujuća. Šteta je što je u Vašingtonu ignorisano stanovište demokratske Srbije, i što i dalje preovlađuje doktrinarna politička koncepcija, nasleđena iz sukoba s Miloševićem tokom devedesetih godina prošlog veka. Slično je i u EU, gde je mnogo političkih karijera vezano za skorašnje ratove na Balkanu, a ideološka inercija sprečava kreativniji pristup, usaglašeniji sa realnostima u regionu, gde je stabilizujući doprinos Srbije i njene miroljubive politike od odsudne važnosti za regionalnu bezbednost, saradnju i pomirenje. Ipak, poziv na dijalog, premda nije i poziv na pregovore, jasno ukazuje da kosovsko pitanje još nije razrešeno.