Srbija treba da uđe u NATO

U razgovoru posvećenom pre svega odnosima Srbije i NATO, profesor Simić ističe da naša zemlja već ima razvijenu i razgranatu saradnju s Alijansom. Nedugo iza demokratskih promena, vojnici Srbije i NATO, rame uz rame, uspešno su razrešavali pobunu u Preševskoj dolini. Usaglašene akcije su posebno bile delotvorne u zaustavljanju pogroma nad srpskim stanovništvom na Kosovu 2004. Ovde naročito treba istaći izuzetno dobru vojnu saradnju sa SAD, između Vojske Srbije i Nacionalne garde Ohaja. Svakako treba primetiti da naša politička elita, stručnjaci i odgovarajuće organizacije iz nevladinog sektora nisu dosad uspeli da valjano objasne građanima prednosti članstva Srbije u NATO, kaže Simić.

Kako komentarišete ponašanje srpskih političara u vezi s NATO?

– Građani Srbije, pre svega, nisu dovoljno upoznati s prednostima pristupanja Alijansi, odnosno koliko bi to značilo za Srbiju u vojnom, a pre svega u ekonomskom smislu. Ne govorim ovde o interesima NATO. Naša zemlja je geostrateški i geopolitički potpuno okružena članicama i aspirantima za članstvo u Alijansi. Sama ta činjenica treba da bude opomena za one koji su pozvani da se staraju o bezbednosti zemlje. Tu ne pomaže ni jednostrano proglašenje nekakve vojne neutralnosti, u situaciji kada više nema odvojenih bezbednosnih pitanja i kada izolovanost od preovlađujućih tokova u globalnoj mreži bezbednosti može da bude tragično po ukupne interese zemlje. To je sve neodgovorno i politikantsko ponašanje u odnosu na vitalne interese zemlje i svih njenih građana. Mnogo prostora treba samo da se pobroji koliko je Srbija propustila prilika da saradnjom s NATO poboljša svoj međunarodni položaj i pospeši unutrašnji društveni i ekonomski razvoj. Postavite pitanje samo šta bi bilo sa Srbijom da je pristupila Alijansi 1995. ili 2000, i kako bi to uticalo, između mnogih drugih stvari, i na pitanje Kosova i Metohije.

Koji su razlozi za pristupanje Severnoatlantskoj alijansi?

– Razlozi su, pre svega, povećana bezbednost, jer na taj način postajemo deo jedne velike i demokratske bezbednosne zajednice naroda i građana. Konkretno, članstvo u NATO bitno smanjuje naša izdavanja za oružane snage i odbranu. Dalje, u ovom trenutku u svetu ne postoje viši standardi u naoružanju, opremi, logistici, komandovanju od NATO standarda. U jednom širem smislu, i sama priroda izmenjene bezbednosne pretnje u svetu je takva da se samo globalno može delovati u rešavanju problema. Da i ne navodim koliko bi bila olakšana strana, posebno zapadna ulaganja u našu privredu.

Ovih dana je obeležena desetogodišnjica petooktobarskih promena. Kako ocenjujete odnose SAD i Srbije u tom periodu?

– Prvih sedam godina se mogu okarakterisati kao sedam mršavih godina, uprkos velikom početnom poletu kada su nam upravo SAD otvarale mnoga čitavu deceniju zatvorena vrata. Kada je reč o odnosima Amerike i Srbije danas, činjenica je da postoji mnogo prostora za poboljšanje i dodatne napore. Mislim da nismo ni približno iskoristili onu početnu naklonost, gotovo bezuslovnu, Sjedinjenih Američkih Država nakon petooktobarskih promena. Prosto smo krnjili taj prostor, nizom često teško objašnjivih političkih poteza. Čini mi se da, i kada je reč o KiM, nismo na pravi način shvatili namere američke administracije i da se nije dovoljno radilo na objašnjavanju naših stavova i premošćavanju jaza u stavovima. Iako se u tome razlikujemo, postojao je, a i dalje postoji ogroman neiskorišćen prostor za saradnju. Za zemlju našeg gabarita nije politički promišljeno da se odnosi s najmoćnijom državom stalno dovode do ivice. U nekoliko navrata Amerika je otvarala te male prostore da se rešavaju i životna pitanja u vezi s KiM, ali to naša strana nije iskoristila.