Običan „ljubitelj fudbala“, ma šta pod tim podrazumevali, navikao je na sve i svašta, svačega se i nagledao, ništa ga ne može baš začuditi, i ne očekuje bogznašta. Fudbala je sve manje, pa i ljubitelja, ali ljubitelja vlasti u fudbalu nikad ne manjka.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Višemesečna tirada oko izbora u FK Partizan, obeležena i jednim očiglednim pokušajem ubistva koje je nekom parapravnom gimnastikom preinačeno u nasilničko ponašanje, gomilom teških reči i još težih optužbi, pojavljivanjem „privatnih vojski“, ucenjivanja legendi kluba, „ljubitelju fudbala“ ne može izgledati kao pokazivanje ljubavi prema klubu, niti kao nadmetanje onih koji u glavi imaju neko „opšte dobro“. I zaista, sem pomenutog, borba za vlast u srpskom fudbalu propraćena je svim talogom koji borba za vlast uopšte nosi sa sobom, i još dodatnim, koji je „endemski“ fudbalski.
Šta zaista izaziva toliko adrenalina, ali i kaljavih materijala u borbi za kontrolu fudbalskih klubova, dužnih i ružnih? Ako to nije muljanje ispod žita, u fudbalu je inače odvajkada na ovom prostoru bilo najmanje gađenja na novac sumnjivog porekla, ali i na račune istog takvog porekla na kojima je završavao, tačnije: nestajao. Ako to nije notorno populistička potreba da se potencijalna „biračka“, ali i „ulična“ masa na neki način i u nekom smislu drži pod kontrolom. Ako to nije političko-perverzni način pokazivanja stvarne moći i uticaja preko „nacionalnih institucija“ što su navodno dva naša najveća kluba.
Zašto se ništa slično ne dešava ni u jednom drugom sportu, pa ni u košarci koja je po popularnosti odmah tu iza livadskog loptanja, tamo gde je egzaktnog uspeha mnogo više, gde je konkurencija manja, a „slava“ veća? Možda zbog toga što bilo gde van fudbala ima mnogo manje para, mnogo više posla, i više rezultatske odgovornosti. Možda zato što vam u jednoj mega trofejnoj odbojci svi ti uspesi nisu dovoljni da, recimo jedan Aleksandar Boričić bude u javnosti prisutan i delić od onoga što pripada fudbalskim funkcionerčićima. Možda zbog toga što van fudbala i nije baš sve dozvoljeno, što je drugde manje i ređe moguće da su računi blokirani a ide se na dvomesečne pripreme u inostranstvo i dovode se igrači kao na traci.
Ako su Englezi fudbal zaista izmislili da im nezadovoljni radnici luduju na stadionu, a ne na ulici, Srbi su fudbal definitivno inovirali kao kaljavu poljanu na kojoj nema pravila igre, gde je sve dozvoljeno, sve je svačije i ničije, ali uglavnom nečije. Kao na Divljem zapadu, kauboja je koliko hoćeš.
Indijanci su samo oni „ljubitelji fudbala“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
