Živeti u 11. kanti za smeće

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Aluzija na umiranje i smrt imala je sinoć povod u takođe aluziji na isto, što ju je Popovu servirao moderator promocije Zlatko Paković. Naime, knjiga „Kako smo dospeli dovde“ napisana je posle Popovljeve teške bolesti u kojoj je imao i iskustvo kliničke smrti. Pa kad je kako sam kaže „ponovo oživeo“ odlučio je da upotrebi ono što ga nije izdalo poput srca – mozak i da njime, „iz glave“ napiše ono što mu je o životu ostalo u memoriji posle te smrti. Paković je, pak, taj fakat pretvorio u pitanje-poređenje, nije li knjiga napisana i posle kliničke smrti Srbije, za koju je imao još jednu dijagnozu aluzivnu na naslov autobiografije – kakva je to, bolje, jadna je to država u kojoj ne možemo da živimo, nego na nju spadamo.

Među jakim tonovima koji se urezuju u pamćenje, čak i kad nisu mogli biti uhvaćeni na olovku kakvih je bilo sinoć u CZKD podosta, a dajemo samo neke, Popov se, čini se, složio s paralelom o dve kliničke smrti, ali je ipak tvorevinu na koju smo spali da u njoj živimo opisao ovako: kad se sagledaju sve društvene mene kroz koje je ona prošla, sada izgleda kao da je pred nama prosuto deset korpa za smeće, pa se čeprkanjem po njima odabrao sadržaj. Za jedanaestu (takođe) – korpu za smeće.

I ova pitanja i odgovori provocirana su zapažanjima Vesne Pešić, sociološkinje koja je niz godina bila „čas Nebojšin saradnik, čas on njen“ koja je publici uspela da dočara da se iz knjige vidi velika podudarnost i izukrštanost ličnih prelomnih trenutaka autora sa prelomnim razdobljima novije srpske istorije. O tome je Popov pisao u drugim svojim naučnim knjigama, ovde se time nije bavio, ali su ti društveni prelomi vidljivi. Možda je, rekla je Pešić, manje vidljivo pa je na to ukazala, da je život Nebojše Popova u osnovi avantura, ali sa svrhom stalnog razmicanja prostora za slobode, da je gledanje pojava i sa strane, ali i sa neverovatnom energijom da učestvuje u njima, da je biti sa strane zapravo bilo stalno i neumorno nuđenje alternativa.

A dospeli smo u to famozno „dovde“ tako što, kako je Popov i u drugim i u ovom radu konstatovao, što ni posle jedne velike promene u srpskoj istoriji nije bilo vremena da se stvari raščiste i postave zdravi temelji od kojih se kreće dalje. Nego se stalno kretalo u nove improvizacije. Temelje je Popov, pak video, pa i posle 5. oktobra, u potrebi da se krene od – ustavotvorne skupštine.

Predrag Čudić, koji se sada prvi put na Nebojšinoj potpisao kao urednik jedne knjige, govorio je o časti saradnje u „Republici“ čiji je Popov osnivač. A upoređujući ovu „memoarsku“ knjigu sa brojnim koje je pročitao, rekao je da se iz nje vidi kako autor što više sagledava prošlost pokazuje da je sve bolji čovek.