„Dan posle“, 30 godina kasnije

Moja generacija je takve strahove olako prepustila istoriji. Zaista, sa hladnoratovskim napetostima iz 1983. duboko u prošlosti i dramatično izmenjenim međunarodnim poretkom, mnogi se danas pitaju zašto bismo se, uopšte, opterećivali ovim sećanjima. Međutim, pretpostavka na kojoj se ovo pitanje zasniva podjednako je pogrešna i opasna.

Ove nedelje Austrija svetu pruža priliku da još jednom razmotri svoj duševni mir. Predstavnici vlada više od 150 država, međunarodne organizacije i grupe civilnog društva sastaju se u Beču da razgovaraju o humanitarnom aspektu nuklearnog naoružanja (juče i danas, prim. prev).

Ovo oružje, koje je zastrašivalo ljude pre 30 godina, još je u arsenalima i i dalje predstavlja rizik za bezbednost i sigurnost ljudi. Stav Austrije je da dok god nuklearno oružje postoji, postoji i rizik njegove upotrebe, bilo incidentom ili namerom. Ubedljiva većina država ima isti stav.

Razmotrimo koliko nuklearnog oružja danas ima: prema procenama, 16.300 širom sveta, od čega je 1.800 spremno za upotrebu „u roku od odmah“. Gotovo 25 godina po završetku Hladnog rata ostajemo zaglavljeni u njegovom strateškom nasleđu: nuklearno naoružanje i dalje je potpora međunarodne bezbednosne politike najmoćnijih država sveta.

Suviše je mnogo rizika – ljudske greške, tehnički nedostaci, zanemarivanje, sajber napadi, i drugi – da bismo poverovali da nuklearno oružje nikada neće biti upotrebljeno. Takođe, nema dobrih razloga da poverujemo da postoje adekvatni mehanizmi za predupređivanje grešaka. Istorija nuklearnog oružja posle 1945. prepuna je epizoda umalo sprečenih katastrofa – i pre i posle kubanske raketne krize.

U više od jedne prilike potezi hrabrih pojedinaca koji su koristili svoju pamet umesto naređenja spasili su nas od katastrofe. Na primer, 1983. je sovjetski sistem za rano upozoravanje ne jednom, već dva puta signalizirao lansiranje američkih raketa. Srećom, Stanislav Jefgrafovič Petrov iz protivvazdušne odbrane SSSR-a prepoznao je da su uzbune bile lažne i sprečio pogrešnu nuklearnu odmazdu.

Izvanredno je da je svet do sada izbegao kataklizmu. Zašto da i dalje iskušavamo svoju sreću?

Od 2012, kada je osmišljena inicijativa o humanitarnom uticaju (nuklearnog naoružanja), većina država ga je podržala zahvaljujući sopstvenom nespokoju i frustraciji zbog razoružanja koje se odvija brzinom puža. Ipak, može se postaviti legitimno pitanje zašto svetski lideri svoju pažnju ne bi najpre posvetili drugim problemima, kakvi su klimatske promene i održivi razvoj.

U stvari, kao što su ranije generacije Zemljinu atmosferu zatrpavale ugljenikom, nuklearno naoružanje je nasleđe koje treba prevazići. Ali nuklearno oružje, neupotrebljivo i izuzetno opasno za održavanje, predstavlja rizik koji se može vrlo lako eliminisati.

Ubediti države koje imaju nuklearno naoružanje da ga se reše neće biti lako. Dok god ga neke države poseduju, druge će biti vođene zavišću ili strahom da ga požele za sebe. Međutim, status kvo odražava mišljenje jučerašnjice. Saznanje da ovi relikti Hladnog rata predstavljaju zastarela sredstva bezbednosti – i da, zapravo, uzrokuju nebezbednost – dolazi od mnoštva glasova.

Pre trideset godina „Dan posle“ je naterao predsednika na akciju. Cilj konferencije u Beču (ove nedelje) jeste da javnosti pruži nove i ažurirane dokaze o posledicama korišćenja nuklearnog oružja. Slika je sada čak sivlja, a posledice strašnije nego što smo verovali 1983.

Dok god nuklearno naoružanje postoji, neodgovorno je ne suočavati se sa implikacijama njegove upotrebe – sa posledicama koje nemaju protivotrov niti se od njih možete osigurati. One nisu neki smrtonosni virus niti dugoročna pretnja po životnu sredinu. One su otrovna voćka tehnologije koju smo stvorili i koju možemo i moramo držati pod kontrolom.

Autor je domaćin Bečke konferencije o humanitarnim posledicama nuklearnog naoružanja

Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org