Institucija za "bezbolni put" u starački dom

Privatni Špiteks u vrhu

Zanimanje za već rečeni posao glavnog medicinskog tehničara i želja da ponudi nešto novo u praksi naveli su ga da tokom školovanja napiše istraživačko-teorijski rad koji se ticao lagodnijeg preseljenja ljudi u poodmaklim godinama u staračke domove.

– To je korak koji veliki broj njih ne može da podnese – kaže Popović dodajući – e, da ne bi bilo na silu, jer se teško ili nikako prilagođavaju na staračke domove, moj rad je govorio o tom prelaznom periodu, što me je i dovelo do Špiteksa, odnosno do „bezbolnog“ prelaženja starijih ljudi iz svojih kuća u staračke domove. Tokom tog perioda pruža im se kompletna nega i pomoć, i zdravstvena i uslužna i družbena, dok su kod svojih kuća – dodaje sagovornik Danasa.

– Želja mi je bila da taj put odrađujemo vrlo sporo (sve do, recimo, vođenja u neke staračke domove na kafu i priču, i onda oni vide da to nije nikakav bauk. Mnogi su prihvatili tu priču). Konačno, 2002. godine osnovao sam Špiteks (Spitex 24) instituciju u Cirihu (počeo sam samostalno, pa onda kao d.o.o), a sada se, mogu to slobodno reći, prilično širimo i ljudi nam sve više veruju. U stvari, trenutno smo među najboljim privatnim Špiteks institucijama u Cirihu i malo šire – ponosno saopštava Popović.

– Finansije idu dobro od 2011. godine, kad je država počela subvencijama da pomaže privatne Špitekse – kaže Milanka Vidović, zamenica direktora u preduzeću Spitex 24, nastavljajući – to iznosi 30 posto, ostalo je naš rad, i na sve se plaća porez. Subvencije se isplaćuju samo za zdravstvene usluge, tj. mi naplaćujemo od osiguranja naših pacijenata.

– Pacijenti su nam mešane strukture, većina traži povremenu negu, a ima onih koji imaju para i traže celodnevnu negu. Dolaze iz bolnica i rehabilitacionih centara. Plus stari ljudi čiji je cilj da ostanu u svojim kućama, uz našu pomoć, a ne da završe u domovima.

Privatnih Špiteksa u Cirihu ima 59, konkurencija je naravno velika, ali mi smo u samom vrhu pa nam nije teško da dođemo da pacijenata. Imamo jako puno invalida. Postoje i gradski (državni) Špiteksi pa moramo da se potrudimo da bismo došli do pacijenata, odnosno do nas dolaze oni koje državne institucije ne mogu da prime. To će reći da moramo da budemo zaista dobri. I, za razliku od državnih, koji završavaju u 18 sati, mi radimo 24 sata dnevno, a to nam je prilična prednost kod pacijenata – kaže sagovornica Danasa i dodaje da i ako su 2011. izjednačeni sa državnim institucijama, njih država još uvek izdašnije pomaže od privatnika, što ih stavlja u bolji položaj. Milanka Vidović je, inače, iz Lopara, od 1995. godine živi u Cirihu, zamenica je direktora u Spitex 24 već sedam godina.

Popović je, u međuvremenu, ciriškoj firmi Spitex 24 pridružio i Spitex 24 Medic u Badenu, sa istim programom i BeWo – boravište za psihički labilne bolesnike, bivše narkomane, alkoholičare, šizofreničare… što podrazumeva resocijalizaciju u trajanju od oko godinu dana. Sedište ove firme je u blizini Vintertura. Spitex 24 ima 65 zaposlenih, od čega su 56 konkretni radnici koji se bave pacijentima, dok ostatak čini administracija. Klijentelu trenutno čini 150 sta(bi)lnih i 50 povremenih pacijenata; Spitex 24 Medic ima 15 zaposlenih, od čega je desetoro zaduženo za pacijente, kojih opet ima 45. Konačno, firma BeWo, koju vodi Popovićeva supruga, ima petoro zaposlenih i devetoro pacijenata. Popovićevi Špiteksi imaju i dozvolu da svoj personal iznajmljuju drugim institucijama, a takvih usluga je u ukupnom prihodu firme između 15 i 20 posto.

Školovanje uz rad

Špiteks svake godine prima dva učenika-volontera iz tamošnjih specijalističkih škola, a zaposlenima je omogućeno i manje-više obavezno stalno usavršavanje. Potpisnik ovih redova proveo je nekoliko dana sa zaposlenima i nekoliko pacijenata i stiče se utisak da apsolutna većina radnika oseća ovu firmu kao svoju. Potpuno su u priči, sarađuju i druže se međusobno, a šefa prosto obožavaju, sve hvaleći njegove sposobnosti i pristup. Bitan elemenat je i stabilna finansijska situacija.

– Mi tražimo radno mesto i biramo firmu u koju ćemo ići na praksu – kaže Marijana Miladinović iz Vintertura, učenica treće godine Srednje medicinske škole u Cirihu.

– Tokom treće, završne godine – dodaje – odnos je JEDAN dan u školi i ČETIRI dana prakse. Škola nam zadaje šta moramo da naučimo. Obično nam je plan da ostanemo tu gde smo na praksi. Ja sam, pak, upisala i Višu medicinsku, pa ćemo videti mogu li da nastavim sa praksom u ovoj firmi. Praksa nam se plaća: 800 franaka u prvoj godini, 1.200 u drugoj i 1.400 u trećoj godini – kaže sagovornica Danasa.

Biljana Mitrović iz Obrenovca, zamenica šefa zdravstvene službe i instruktorka za đake, sa završenom Srednjom medicinskom školom (u Cirihu od 1999) objašnjava svoj posao.

Reč je o osnovnoj zdravstvenoj nezi pacijenata, kontroli vitalnih funkcija – šećer, puls… kupanju, ličnoj higijeni, tretmanu, druženju… zavisi da li je kompletna nega ili samo pomoć od nekoliko sati…

– Obavezna je komunikacija, čak i ako pacijent nije u stanju da komunicira, moramo sve da mu objašnjavamo – kaže ona i dodaje da se ponekad prekrši neko pravilo i onda to zahteva dosta „znoja“ da se stvar dovede na početnu poziciju.

– U takvim situacijama strategijski šaljemo osobu koja je pacijentu najdraža i obavezno se razgovara sa osobom koja je prouzrokovala problem. Govorim o „kupovini“ pacijenta, naravno – kaže sagovornica Danasa.

„Lakši“ slučaj

Sa Lidijom Novaković, medicinskom sestrom iz Beograda (vlasnica je diplome Više medicinske škole, u Cirihu je od 1988), obišli smo jednog pacijenta (Švajcarca) u njegovom stanu. Lidija kaže da ćemo svakako videti prazne flaše votke kraj njegovih nogu, da nikad ne zna u kakvom stanju će ga zateći. Tako je i bilo. Zatičemo ga polupijanog u fotelji, Lidija mu pruža kutiju cigareta (i njih mu donosi u ograničenim količinama), on nervozno pali. Ona ga ispituje, on strpljivo odgovara. Daje mu dozu lekova, čisti… Sat vremena kasnije odlazimo.

– Majka ga je kao malog ostavila u domu, odakle je sa 15-16 godina pobegao – kaže Lidija.

– Boravak u domu podrazumevao je vrlo težak život, malo priča o tome, ali po reakcijama bih rekla da je prošao kroz sve faze, uključujući i silovanje. Nakon što je pobegao, usledile su dve vrlo teške godine na ulici. Nije kontaktirao sa majkom, onda ga je preuzela „Invalidska“ (klinika za lečenje od droge i alkoholizma), socijalno mu je našlo stan, obezbedilo zdravstvene usluge i hranu i dobija 1.000 franaka mesečno za potrepštine.

Mi mu donosimo lekove u dnevnim dozama koje on sam uzima – na metadonu je. Motivišemo ga da se istušira (ranije nije hteo), da prošeta (kad je u boljem stanju), skuvamo mu jelo… nas petoro radi na njemu – dodaje sagovornica Danasa, objašnjavaju da do votke sam dolazi i to nikako ne mogu da mu uskrate. Čak ni njegov staratelj to ne može.

– Ima i pacijenata koji ne vole više osoba koje ga opslužuju kao on. Zna, opet, da bude depresivan i tako to, ali nije među najtežim pacijentima – kaže Lidija.y

Budući „srpski Špiteks“ u Vrčinu

Kućna nega i podrška službe sa medicinskom pomoći osnovna je delatnost firme Spitex 24 (pomoć, lako čišćenje, eksterna zdravstvena pomoć, patronaža), koja zapošljava medicinske sestre, tehničare i negovateljice. Reč je o multikulturalnom sastavu – osoblje dolazi iz područja cela ex-yu, plus Bugari, Rumuni, Mađari, Iračani, Italijani, Španci, Portugalci, Švajcarci, Nemci, Filipinci… Većina je iz Srbije. Pacijenti, pak, uglavnom su Švajcarci, plus migranti (Albanci, Italijani, Tibetanci, Grci i ex-yu stanovništvo).

– Planovi su da ovdašnja iskustva prenesem u Beograd – govorim o kućnoj nezi koja bi se povezala sa staračkim domovima. Kaparisao sam jednu kuću u Vrčinu gde bi trebalo da startuju „srpski Špiteks“, verovatno krajem 2016. Iskustvo već imam – starački dom u Modriči (koji vodi njegov sin iz prvog braka, prim. D.S.), a zakonski okviri i navike slični su u Republici Srpskoj i Srbiji – kaže Popović.

On gost, ja pacijent

Milenko Grahovac, vlasnik kafea Altšteten u Cirihu, rodom iz Nevesinja (1959), u Švajcarskoj je od 1988. godine. Jedan je od pacijenata institucije Spitex 24, u kolicima je već duže vreme zbog virusnog oboljenja kičmene moždine. To ga, međutim, ne sprečava da sve vreme razgovora ubacuje viceve, i to kakve.

– Osam godina radio sam u drugim firmama pre nego sam otvorio svoj restoran. Ovaj je drugi čiji sam vlasnik ovde u Švajcarskoj (jedan je imao u Mostaru, prim. D.S.). Napraviti posao ovde nije lako – prati nas uvek ono IĆ. Hoću da kažem, da bi uspeo moraš biti bar tri puta bolji od dobrog Švajcarca. Tako je Dušanu, tako je meni. Nakon što sam „pao“ u kolica, koristio sam usluge nekoliko klinika. Kućnu negu kod Špiteksa koristim više godina. Dušan je bio gost u našem restoranu i kad sam se razboleo stupili smo u ovaj novi odnos. On gost, ja pacijent. Oni dolaze kod mene i ja idem kod njih. Dve žene su zadužene za mene i vrlo sam zadovoljan, moram im pomenuti imena: Milica Panić i Marijana Vuletić. Svakodnevno mi pružaju dva i po sata medicinske nege.

Pitamo ga kako uspeva da nastavi sa poslom u stanju kome jeste, a on se široko nasmeje i kaže da radi više nego oni sa četiri noge i četiri ruke!