Dana 12. jula, samit lidera evrozone izdiktirao je svoje uslove predaje grčkom premijeru Aleksisu Ciprasu, koji ih je, prestravljen alternativama, sve prihvatio. Jedan od tih uslova ticao se rasporeda preostale grčke imovine u državnom vlasništvu.

Lideri evrozone su zahtevali da se grčka javna imovina prebaci u fond nalik Trojhandu, mehanizmu za rasprodaju koji je sličan onom koji je nakon pada Berlinskog zida iskorišćen za brzu privatizaciju celokupne državne imovine Istočne Nemačke u nestajanju, uz ogromne finansijske gubitke i uz razarajuće posledice po iskorišćavanje celokupne državne imovine Istočne Nemačke u nestajanju.

Taj grčki Trojhand bio bi stacioniran, zamislite, u Luksemburgu i vodila bi ga organizacija pod nadzorom nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea, autora šeme. Tako bi rasprodaja bila završena za tri godine. Ali, dok je rad izvornog Trojhanda bio praćen masivnim investicijama Zapadne Nemačke u infrastrukturu i velikim socijalnim transferima stanovništvu Istočne Nemačke, narod Grčke ne bi dobio nikakvu odgovarajuću nadoknadu.

Euklid Cakalotos, koji me je pre dve nedelje nasledio na funkciji grčkog ministra finansija, dao je sve od sebe da ublaži najgore aspekte plana za grčki Trojhand. Uspeo je da ostvari to da fond bude stacioniran u Atini, a od grčkih zajmodavaca (takozvane trojke koju čini Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) je izvukao važan ustupak, tako da se prodaja može razvući na narednih trideset godina, umesto na samo tri. To je bilo od suštinske važnosti, jer će to omogućiti grčkim vlastima da zadrže potcenjenu imovinu dok joj se cena ne vrati na cifre veće od aktuelnih minimalaca koji su posledica recesije.

Međutim, grčki Trojhand ostaje vredan gađenja i treba da bude mrlja na savesti Evrope. Još gore, on je propuštena prilika.

Plan je politički toksičan jer će fondom, iako je stacioniran u Grčkoj, zapravo upravljati „trojka“. Takođe je finansijski štetan jer će prihodi ići u pravcu isplate onoga što čak i MMF sada priznaje da je dug koji se ne može vratiti. I u ekonomskom smislu je promašaj jer se zbog njega propušta divna prilika za stvaranje domaćih investicija da bi se pomoglo da se ublaži recesioni udar kaznene fiskalne konsolidacije koja je takođe deo „uslova“ samita od 12. jula.

Nije moralo da bude tako. Devetnaestog juna sam nemačkoj vladi i „trojci“ predstavio alternativni predlog, kao deo dokumenta s naslovom „Okončanje grčke krize“.

„Grčka vlada predlaže da se javna imovina (osim one koja se odnosi na bezbednost zemlje, javne službe i kulturno nasleđe) objedini u centralni holding koji će biti razdvojen od državne administracije i kojim će se upravljati kao privatnim entitetom pod pokroviteljstvom grčkog Parlamenta s ciljem da se maksimizira vrednost predmetne imovine i stvori domaći investicioni kanal. Grčka će biti jedini akcionar, ali neće garantovati za njegove obaveze ili dugove.“

Holding bi imao aktivnu ulogu u pripremi imovine za prodaju. On bi „na međunarodnim tržištima kapitala emitovao potpuno obezbeđenu obveznicu“ da bi se sakupilo 30-40 milijardi evra (32-43 milijarde dolara), a ta suma bi, „uzimajući u obzir trenutnu vrednost imovine“, „bila investirana u modernizaciju i restrukturiranje imovine pod njegovom upravom.“

U okviru tog plana je zamišljen investicioni program na tri do četiri godine, što bi rezultiralo „dodatnom potrošnjom od pet odsto BDP-a godišnje“, pri čemu aktuelne makroekonomske okolnosti nagoveštavaju „pozitivan multiplikator rasta iznad 1,5“, koji „treba da podstakne nominalni rast BDP-a do nivoa iznad pet odsto u narednih nekoliko godina.“ To bi onda izazvalo „proporcionalno povećanje poreskih prihoda“, i samim tim bi „doprinelo fiskalnoj održivosti, istovremeno omogućavajući grčkoj vladi da primenjuje disciplinu u potrošnji bez dodatnog smanjenja socijalne ekonomije.“

Po tom scenariju primarni suficit (koji isključuje otplatu kamata) bi „vremenom dostigao magnitudu 'kosmičke brzine', kako u apsolutnim iznosima tako i procentualno“. Kao rezultat toga, holding bi za godinu ili dve „dobio bankarsku licencu i tako se preobratio u kompletnu razvojnu banku koja može da prikuplja privatne investicije za Grčku i da ulazi u zajedničke projekte sa Evropskom investicionom bankom.“

Razvojna banka koju smo predložili bi „omogućila Vladi da izabere koja će imovina biti privatizovana, a koja neće, istovremeno garantujući da će izabrane privatizacije imati veći uticaj na smanjenje duga.“ Naposletku, „vrednost imovine treba da se poveća više nego što je zapravo suma potrošena na modernizaciju i restrukturiranje, potpomognuta programom javno-privatnih partnerstava čija će se vrednost povećavati u skladu s verovatnoćom buduće privatizacije.“

Naš predlog je naišao na zaglušujuću tišinu. Preciznije rečeno, Evrogrupa, koju čine ministri finansija evrozone i „trojka“ nastavili su da govore globalnim medijima da grčke vlasti nemaju da ponude verodostojne inovativne predloge, što je njihova standardna „pesma“. Nekoliko dana kasnije, čim su oni koji vladaju situacijom shvatili da je grčka vlada blizu da u potpunosti kapitulira pred svim zahtevima „trojke“, uvideli su da je prikladno da Grčkoj nametnu svoj omalovažavajući, neinventivni i štetan Trojhand model.

U trenutku prekretnice u evropskoj istoriji, naša inovativna alternativa je bačena u smeće. Sada je na drugima da je povrate.