Vatikan skrivao Antu Pavelića

Pavelić je iz Zagreba s porodicom pobegao 6. maja 1945. u Austriju gde je boravio u američkoj okupacionoj zoni. Odande se s krivotvorenim peruanskim dokumentima pod imenom don Pedro Goner, prerušen u sveštenika, prebacio u Italiju. Stigao je do Rima gde ga, kako potvrđuje beleška CIA s koje je skinuta oznaka tajnosti, pod svoje okrilje uzima Vatikan u kojem je tada stolovao papa Pije XII, bivši vatikanski nuncije u nacističkoj Njemačkoj.

U Rimu su vrlo brzo nakon pada NDH sveštenik Krunoslav Draganović i grupa sveštenika i monaha iz zavoda Svetog Jeronima uspostavili mrežu koja je trebalo da omogući pripadnicima kvislinškog režima da se prebace na tada najsigurniju lokaciju, u zemlje Južne Amerike: omiljena su odredišta bili Argentina, Paragvaj i Brazil, podseća Jutarnji list. O toj mreži u drugoj belešci, od 12. februara 1947, iscrpno piše specijalni agent Robert Klejton Mad iz američke protivobaveštajne službe.

Mad je uspeo da regrutuje saradnika u zavodu Svetog Jeronima koji ga je izveštavao o stanju u toj instituciji u samom centru Rima, pod upravom Vatikana. Prema Madovim saznanjima, tamo su boravili visoki zvaničnici NDH – komandant vazduhoplovnih snaga Vladimir Kren, zamenik ministra spoljnih poslova Vjekoslav Vrančić, „ali i Đorđe Perić, ministar propagande u srbijanskoj vladi Milana Nedića. No, ne i Pavelić“, piše zagrebački list.

Mad u belešci upozorava da se priprema operacija da se u Južnu Ameriku prebace Pavelić i Kren, posle čega su američke službe pokrenule operaciju lociranja Pavelića. Zadatak je preuzeo pukovnik G. F. Blanda, autor beleške, koji je došao u Rim 11. avgusta 1947. i stupio u kontakt s američkim i britanskim agentima. Nakon toga zaključuje kako svi podaci „pokazuju da Paveliću utočište pruža Vatikan“.

Blanda je želeo da se krene u zajedničku operaciju hapšenja, ali, kako je naveo, britanski diplomata i obavještajac Bendal pokušavao je da ga „izmanipuliše“ kako bi akciju izvele samo američke snage, a Britanci ostali čistih ruku. Blanda je to odbacio kao suprotno američkom interesu. Naime, „američke obaveštajne službe koriste brojne Hrvate kao saradnike. Poznato je da je značajan broj tih Hrvata lojalan Pavelićevim antikomunističkim aktivnostima i katoličkom fanatizmu“.

Zato su Blunda, Bendal i još jedan Britanac, Verskojl, dogovorili da obe strane imenuju po jednog zvaničnika koji će biti u pripravnosti u slučaju da Pavelić napusti Vatikan.

Verskojl je pak morao da organizuje italijanski policijski tim da asistira Britancima i Amerikancima i da na kraju preuzme na sebe samo hapšenje, da ne bi došlo do diplomatskog incidenta. U tom bi trenutku Britanci i Amerikanci izvestili italijanske vlasti da je uhapšeni traženi ratni zločinac Ante Pavelić i stvar bi bila rešena. Samo u slučaju vanrednih okolnosti hapšenje bi zajednički obavili Britanci i Amerikanci, a onda rešavali probleme s Italijanima.

Verskojl je rekao da je Pavelić poslednji put u julu viđen kako šeta rimskom Via Korzo Umberto, izvan Vatikana, a s njim je bio jedan od njegovih telohranitelja Kadnerik. Pavelić je bio kratko ošišan i monaški odeven, a Verskojl je rekao da zna tačnu lokaciju u Vatikanu u kojoj Pavelić boravi. Zato je on, naveo je Blanda, trebalo da se pobrine da se Pavelić izmami iz Vatikana i zatim uhapsi. Ali posle sastanka 11. avgusta ništa se nije dogodio tri meseca. Britanci su Blandi nagovestili da ne mogu da izvuku Pavelića iz Vatikana.

Autor beleške u to ozbiljno sumnja, navodi Jutarnji, a kao potvrdu objašnjava da su Britanci Paveliću ranije 1947. omogućili da pobegne iz Đenove kad su tamo izvršili prepad kako bi uhapsili kvislinge koji su planirali iz tog lučkog grada da krenu u Južnu Ameriku. Budući, dakle, da su Britanci neskloni operaciji hapšenja Pavelića, pukovnik Blanda smatra da se to uopšte neće dogoditi.

Američki obaveštajac ističe kako je verovatno da je Pavelićeva porodica u Firenci, a prema informacijama američkog agenta iz Vatikana, smatra potpuno pouzdanim da je ustaša tamo i da je nedavno bio podvrgnut operaciji. Pukovnik na kraju beleške ističe da je šalje brigadiru Fričeu lično zbog „mogućih implikacija učešća Vatikana u skrivanju ratnih zločinaca“.